Pre mnogo vekova, u neka mračna vremena kada se sreća skupo plaćala, jedan mladić i jedna devojka živeli su jedno za drugo, a njihova ljubav bila je toliko jaka da ih je činila jedinom iskrom svetlosti u tom nepreglednom carstvu tame. Ali njihova sreća nije im mogla biti oproštena, i ruke zla pronađoše ih i okomiše se na njih.

U trenutku kada behu saterani u ćošak i sve im se učini izgubljenim, mladić požele da postane zmaj, kako bi mogao odbraniti svoju voljenu i spasiti njihovu ljubav. Ta njegova želja bila je iskrena i jaka, i morala je biti ispunjena, i on se pretvori u pravog zmaja, velikog i snažnog, i tokom duge i teške borbe, on pobedi sve neprijatelje, a zatim zgrabi devojku i odnese je daleko na sever, u zemlju zlatno-zelenih polja. Tu su konačno mogli biti slobodni i srećni.

Ali drevna magija koja ga je preobrazila u zmaja nije se mogla poništiti, i mladić ostade u telu zveri zauvek. Tada i devojka požele da i ona postane zmaj kao i njen voljeni, ali i pored iskrene ljubavi, duboko u njenom srcu postojala je trunka straha od same pomisli da će se preobraziti u zver, zbog čega joj želja nije mogla biti ispunjena. Zmaja tada obuzeše očaj i tuga, i iako mu devojka reče da će ga voleti istom ljubavlju bez obzira na sve, njegovo srce se prelomi i on odlete i napusti devojku zauvek.

Mnogo godina lutali su svetom, izgubljeni u izmaglici sopstvenih osećanja. Zmaj je besciljno krstario nebom provlačeći se između sivih oblaka, a devojka je obuzeta ludilom tumarala poljima i šumama, sve dok nisu postali aveti sopstvenih savesti. Njihova tela odavno su mrtva, ali njihove duše i dalje su žive u priči o devojci i zmaju, koju je uvek rado pričao ljudima tokom svojih pripovedačkih priredbi.

1232 WannabeLand: Loš trag

Beše to vreme kada se sreća skupo plaćala

Ipak, želeo je da njegova životna priča ne bude ni nalik ovoj. Nadao se da potraga za devojkom iz snova u koju se upustio neće imati tragičan kraj. Mnogi ljudi olako se odriču svojih snova, ali on je izabrao da veruje da njegov san nije samo jedno prazno obećanje. Život mu do sada nije dao mnogo toga. Nije imao ni porodicu, ni dom. Odrastanje u sirotištu bilo je sumorno iskustvo, iz kojeg je naučio da život ostaje crn dok god ga sam ne obojiš svetlim bojama. Kada je zauvek napustio to užasno mesto, po prvi put u životu osetio se sasvim slobodnim, ali u isto vreme i izgubljenim. Život mu nije imao ni početak ni kraj, kao divlja reka borio se da se otrgne iz korita koje ga je vodilo pravcem kojim idu svi napušteni dečaci, zaboravljeni od svih i bez imalo šanse da prežive kada ostanu sami sa sobom. Ta borba trajala je deset predugih godina. Učio je, čitao, posmatrao ljude oko sebe – postajao je čovek. Gledao je kako Sunce svojom svetlošću obasipa čitav svet, i poželeo je da osvoji jedan zrak samo za sebe. Gledao je noćno nebo okićeno blistavim zvezdama, i poželeo je da ima jednu zvezdu samo za sebe. Bila mu je potrebna nekakva svetlost koja će ga voditi bilo kuda, samo da više ne tumara u mraku. I jedne noći, ona mu se ukazala.

Od tada, on putuje od grada do grada, od sela do sela, zalazi u svako naseljeno mesto na koje bi naišao i gde bi ga ljudi rado primili. Pričajući priče na trgovima i po parkovima zarađivao je onoliko novca koliko je potrebno jednom večitom putniku koji je znao samo razlog svog putovanja, ali ne i kuda treba da ide. Gde god bi došao, voleli su ga i uvek mu poklanjali trenutak pažnje. Sa interesovanjem su slušali njegove neobične priče i divili se načinu na koji ih je pričao: uz iskrene reči i vernu glumu. Neke od tih priča pronalazio je u starim knjigama, a neke je smišljao sam, ali ljudi su voleli i jedne i druge. Mlade devojke često su mu otvoreno upućivale značajne poglede i osmehe koji su mu nepogrešivo tačno otkrivali njihove želje, ali ma koliko mu je to godilo, nikada se ni sa jednom nije upuštao u previše bliske odnose. Znao je da se ono za čim traga ne nalazi u blesavim devojkama željnim avantura i lažne romantike.

Slika 266 WannabeLand: Loš trag

Od grada do grada, od sela do sela, lutao je kao svaki večiti putnik koji zna samo razlog svog putovanja, ali ne i kuda treba da ide

Jedne večeri, nakon celog dana jahanja, stigao je u Magwan, gradić smešten na prirodnoj granici centralnog WannabeLanda i južnog dela kraljevstva. Kroz Magwan je svakodnevno prolazilo mnogo ljudi, uglavnom su to bili muškarci koji su radili u rudnicima radosti na jugu ili trgovački karavani, i stanovnici ovog gradića sa dobrodošlicom su dočekivali pridošlice. Smestio se u jednom lepo uređenom motelu, i za nisku cenu dobio večeru i prenoćište. Nakon ukusnog obroka, ostao je u baru motela još do duboko u noć, ćaskajući uz pivo sa nekoliko lokalnih momaka. Kada je vlasnik motela koji ih je služio čuo da mu je u bar ušao talentovani pripovedač, zamolio ga je da ih malo zabavi svojim pričama. To je bila molba koju Teodor nikada nije odbijao.

Pričao im je o Kanfu i Helju, dečacima koji su svojim lukavim trikovima prevarili velikog kralja Lura i uzeli mu pola kraljevstva, zatim o Haretu i Aseni i njihovoj mučnoj ali velikoj i srećnoj ljubavi. Ubrzo je bar postao premali za sve ljude koji su želeli da uđu i slušaju. Završio je veče pričom o starom Mirdilu, koji je poslednji dan svog života poklonio svojoj ženi, da bi mogla da još jednom vidi izlazak sunca.

Napokon se svi raziđoše, a u baru ostadoše Teodor i još dva mladića, koje, po njihovim rečima, nigde niko nije čekao, pa stoga nisu ni imali potrebu da idu bilo kuda. Ispijajući ostatke piva u svojim kriglama, oni upitaše Teodora kuda putuje i ima li kome da se vrati kada jednog dana dođe do kraja puta? On im onda ispriča o svom snu i devojci za kojom traga. Nije se često poveravao drugim ljudima o tome, ali te noći bio je možda i previše opušten u društvu neznanaca, možda zbog sveg tog piva koje je popio. Čak ih je, više u šali, upitao da li možda poznaju devojku koju im je opisao? Gledao ih je sa osmehom, očekujući odgovor, ali jedino je začuo tresak kada je jedan od mladića pijan pao sa stolice na pod. Ovaj drugi, po imenu Rolt, razmišljao je neko vreme, a onda konačno progovorio.

– Može biti, mada opet, kad bolje porazmislim… kako si ono rekao? Visoka devojka, duga plava kosa? Da, pa vidiš, to bi baš mogla biti Elina! Je l’ da, Džime?

Njegov nestabilni drug se teškom mukom pridiže na noge.

– Koja sad Elina, nemam poj… – nije dovršio misao, jer ga je njegov ortak snažno nagazio ispod stola. – A, pa mogla bi da bude ona, kad ti kažeš!

Teodor ih je iznenađeno posmatrao.

– Ali, ko je Elina?!

– Vidiš, druže, to ti je jedna devojka baš takva kakva tebi treba! Živela je u našem gradu do pre par godina, posle se odselila sa porodicom negde na istok. Mada, čuli smo da nije imala sreće u životu. Otac i majka su joj se teško razboleli, sada žive u nekoj bednoj kućici, a Elina se sama brine o njima. Eto šta ti je život, a svi je pamtimo kao lepu i srećnu devojku.

– Ako ona stvarno odgovara opisu devojke iz mog sna kao što kažeš, onda se neodložno moram videti sa njom! Kako mogu da dođem do nje?

– Mislim da se kuća u kojoj živi nalazi izvan naseljenih oblasti, u samom podnožju istočnih planina…

Te reči uticale su na Teodora baš onako kako je Rolt očekivao. Teodor je bio odličan pripovedač, ali ono u čemu je Rolt bio najbolji, bile su prevare i spletke.

– Ali, zar baš tamo? To je prilično opasno mesto za život.

– Oh, ma kakvi, nije tamo tako strašno kao što se priča. Mislim da oni nikada ne silaze sa planina, i nije ih mnogo briga šta se dole dešava. Osim toga, razni krijumčari čak i trguju sa njima, snabdevaju ih onom opojnom travom što im od nje labudovi igraju pred očima. Lako ćeš proći neopažen ako koristiš krijumčarske staze. Doći ćeš do Vučjeg prolaza, onda idi levom stranom sve dok ne dođeš do drvene straćare. Tu ćeš naći Elinu.

Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.


Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa  Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.

Editors choice