WTF: Dalje nećeš moći!

WTF: Dalje nećeš moći!

Krenem ti ja tako u subotu na sastanak Wannabe redakcije, međutim, kako sam pre toga htela da iskoristim sunčano vreme i vidim malo naroda, noge me dovedoše do Brankovog mosta. I sad, sastanak je bio na Novom Beogradu, ja na mostu, sasvim je logično da ću ući u prvi autobus koji naiđe.

SLika1 WTF: Dalje nećeš moći!

Hajde, idi vidi da li sam tamo, pa onda uđi u autobus do posla

Kartu, naravno, nikada nemam. Od uvođenja strahotnog sistema, kupujem one kartonske kartice što mogu svega desetak puta da se dopune. Međutim, imam preko 30 tašni i stalno ih menjam, pa karticu ili zaboravljam, ili gubim. A i, realno, obožavam da se švercujem. Nije to stvar mog štekanja, već nekako osećaj da sam nekog zajebala, da sam barem negde uštedela. Ušteda nije mala: 60 dindži tamo, 60 dindži ovamo, i opala.

U svakom slučaju, te subote nisam ni želela da kupim kartu (a kao i da ikada želim), ali sam morala. Na stanici na Brankovom mostu stoji četa kontrolora. Čekaju da naiđe bus, ulete kao furije i isproveravaju svima karte. Ko nema kartu ili mu pišu kaznu, ili ga teatralno izbacuju. Silom prilika ušla sam kulturiška na prednja vrata i teška srca rešila da dam 120 dinara za glupavu kartu, samo da izbegnem smaranje. 

Prilazim šoferu i tražim kartu. U tom iskače stvor u svetlo plavoj majici: “Vaša karta!”.

- Evo, samo da je kupim od vozača… – odgovaram polunadrkano.

“Kartu ne možete kupiti od vozača. Ne u ovom autobusu”, mudruje ona.

- Molim?! A zašto? – drznula sam se.

“Zato što ne može”, likuje kontrolorka.

- I čekaj, šta ja sad da radim? – iznervirala sam se. 

“Izađite iz autobusa i idite kupite kartu na kiosku.” 

- Neću da izađem. Hoću da platim kartu i da se odvezem.

“Ne možete”

- Mogu.

“Ne možete”

- Mogu. Daću lepo 120 dinara vozaču, i to je to. 

“Ne možete. Kazniće vozača. Izađite iz autobusa!”

- Za šta da ga kazne? Za to što mu dajem duplo više para da me vozi? Odbijam da izađem. Pozovite nadležne.

U autobusu – muk. Verujem da je nekolicina već pripremila kameru na mobilnom da snime još jedan incident koji će sutra krasiti naslovne strane domaćih sajtova. Mogući naslovi: “Kontrolorka pretukla putnicu”, “Kontrolorka uzvraća udarac” ili “Bez karte do batina”.

Na vratima se brzinom munje stvorila šatro kraljica kontrolora domaćinskog izgleda. Pogledala me je mrko, pitala me u čemu je problem, ja se tu malo istresla i pristala da izađem iz busa, jer sam svoje lice, plus modrice, već mogla da vidim u dnevnoj štampi. Kao poslednji ološ ostala sam na stanici, kao i svi kontrolori, čak i opaka domaćinka. 

I tu si praktično u mišjoj rupi; ako nemaš kartu, ne možeš da je kupiš od šofera iz ko zna kog razloga sa one strane stvarnosti. U drugi bus ne možeš da uđeš, neće ti dati. Onda moraš da skokneš do prvog kioska, a prvi kiosk je skoro celu stanicu nazad. Dakle, da bi išao napred, moraš da se vraćaš nazad.

Šta je sa strancima? Kako oni da znaju da “eto baš u tim busevima koji idu preko mosta ne može da se kupi karta od šofera”? Na kraju krajeva, zar gradski prevoz nije tu da nam olakša funkcionisanje po gradu, a ne da nam otežava i pravi od nas magarce?! I tako, kad pristaneš da se vratiš celu stanicu nazad (naravno, moraš peške jer su “plavci” i sa druge strane ulice), osetiš se kao kreten, kao majmunčina koja mora da odradi nešto jako glupo da bi na kraju još i platio tu glupost. I posle se ljudi pitaju zašto ima toliko nervoznih?! Kako da ne bude! Posle se moralisti krste i čude kada neki putnik pretuče nekog šofera ili kontrolora… Pa kada se napunimo negativnom energijom zbog šetkanja po principu “fali vam još taj obrazac”, naravno da ćemo da puknemo pred samo jednim mrkim pogledom. 

U drugi bus, naravno, ne možeš da uđeš jer je kontrola na toj stanici stalna. Stoje tu i željno čekaju još nekog putnika koji se retko vozi tom rutom; i koji će, kao i ja, izrevoltiran pozvati taksi, jer drugog načina preko mosta nema. Osim ukoliko ste u ravnoj obući i imate luksuz da kasnite…

Izvor fotografija: mondo.rs, static.politika.co.rs


Martina Anđelković pola dana živi stvaran život, a pola provodi na društvenim mrežama. Autorka je i voditeljka fiktivnog kulinarskog show-a, fejk plavuša i deda Pajina unuka.