Osećam se kao debil. Vuklja me po Knezu kao da sam dužna da je trpim. Od ulice do sokaka, od butika do kafića. Naslušala sam se njenih tračarenja i problema. Pa ova devojka je toliki smor, da ja nemam reči! Nekoliko puta me je odvela i na fakultet. Užasni ljudi, užasne gužve. Ne mogu više da podnesem to šetkanje. Čini mi se kao da se prilično trošim u tom trčkaranju.
Prolaznici me tu i tamo zakače rukom ili nogom. Nije baš prijatno. Zamisli, kravo jedna, da tebe tako neko vuklja po pozorištima i kulturnim dešavanjima i da te umetnici pipkaju, štipaju i gurkaju. Kako bi se ti osećala?! Pa da, ti ne znaš ni gde je pozorište. Ali zato prva saznaš za rasprodaje i akcije pa brže-bolje hitaš u tržni centar ne bi li nešto propustila. Kao da nešto kupuješ! I hajde da ideš sama, pa da me baš briga, nego bez izuzetka povedeš mene. Kao da mene zanima šta je trenutno in.
Ja sam u sredini, sa desne strane je moja drugarica, a sa leve moja sestra (Fotka iz Milana)
Vidim tu i tamo neku mučenicu kao što sam ja. I nju neke tako devojčure vodaju po buticima, fakultetima i ostalim glupavim mestima. Ne stignemo u prolazu da razmenimo ni po koju reč. Samo nemi S.O.S. pogled.
U gradskom prevozu me takođe jašu. I hajde samo da jašu, nego i penzioneri bazde pa me svojim masnim rukama tu i tamo dotaknu. FUJ! Baš ne volim ovaj Beograd. Otkad sam se doselila, osećam se kao vanzemaljac. A nekada sam živela u prelepom Milanu. Tačnije u otmenoj prodavnici u samom centru. Viđala sam samo uglađenu gospodu i naparfemisane gospođe. Svakodnevno posmatrala kako džentlmeni svojim damicama kupuju otmene torbe, a ljubavnicama seksi spavaćice.
Uživala sam. Sve dok me jednog dana prodavačica nije skinula sa rafa i u mene smestila svilenu košulju. U ruci me je držala veoma doterana gospođa. Naredna dva meseca živela sam u njenom prostranom stanu, na polici. Prašina me ubijala. Sve dok jednog dana nisu došli gospođini rođaci iz Srbije. Bili su opčinjeni italijanskom kuhinjom, a posebno modom. Danima su pričali o tome šta su videli i gde su se slikali. Smarači.
Moja sudbina pada u njihove ruke onog momenta kada moja lepa gospođa rešava da u mene spakuje poklone za njihove tinejdžere. Pa zar sam posle preskupe svilene košulje spala na čiz-kejkove, magnete za frižider i čokolade?!
Put do Srbije bio je dug. Oka nisam sklopila. Nova vlasnica ponosno me je držala ispred sebe, a svi putnici su me posmatrali sa nekom vrstom divljenja. Jako čudno. Međutim, najveće oduševljenje iskazala je ova seljančura koja me sada voda po Knezu i svim mestima koja me toliko nerviraju. Od tada sam njena prikolica, prilepak i šta sve ne. Svi me gledaju, svi me dotaknu. Jebem ti ja ovakav život!
Volela bih da sam plastična kesa iz marketa. Da sveta vidim od kase do kuće i da onda završim u kontejneru. To je bolji život.
Izvor fotografija: img.tootoo.com
Prethodne tekstove iz serijala “WTF” možete pogledati ovde.
Martina Anđelković pola dana živi stvaran život, a pola provodi na društvenim mrežama. Autorka je i voditeljka fiktivnog kulinarskog show-a, fejk plavuša i deda Pajina unuka.
