Vlada doba besparice. Jasna vam je i opravdana upotreba glagola u svom trajnom vidu i prezentskom obliku. Jer uvek je vladala. Samo se nadamo da dalje u budućnosti neće. Ali i u prošlosti smo se nadali, pa evo je sada, u sadašnjosti, nekadašnjoj budućnosti, vlada i dalje. Uvek neke krize. Mladalačke, pubertetske, bračne, sredovečne, ljubavne. A najviše ima onih ekonomskih. Zamislite da svi pobacamo sav novac. I da više nema para. Onda ne bi bilo ni kriza. Ili bi cela planeta, zapravo, tek tad bila u krizi? Ne znam. A da li bi to donelo mir, spokoj, blagostanje? Ni to ne znam.

Ono što znam jeste da je svima sve skupo. Niko više ne ide u pozorište i bioskope. Ni na koncerte. Niti se knjige kupuju. Propaše silni festivali. Ide se samo tamo gde ne mora ništa da se plati. Gde je sve za “dž”. Odjednom samo ono što je za “dž” poseduje neku vrednost. Odjednom je samo to umetnost, a sve drugo bezvredna komercijala. Pa ni ne čudi me onda što su toliki umetnici, ne samo oni koji ne žele od toga da zarade, već i oni koji žele, praktično na ulici. Vrednujemo i poštujemo samo one koji stvaraju za “dž”. A ovi drugi? “Pa ako mi oni budu dali pet soma da idem da ih gledam na sceni, ja ću i njih poštovati!”, kažu. Sad više, ne samo da nemamo para, već nemamo ni mozga.

Senica XOXO, ћирилични безгрешници, proždrljivi kerovi i jaja “na sunce”

Moje spasavanje bespomoćnog ptića senice sa opasnog kolovoza

Čak i moje komšijsko kuče zna da vlada besparica. Jednog jutra me je obradovala vest da su se u mom dvorištu stvorili novi, mladi životi. Izlegli se mladunci senice. Nažalost, ti isti životi ne znaju gde su došli. Oduševila me je njihova hrabrost. Ali kasnije sam shvatio da je zapravo u pitanju nevinost jednog novorođenčeta. Potpuna neupućenost. Odsustvo iskustva. Tabula rasa. Svi ptići su izašli iz gnezda iako ne umeju da lete. Još uvek. Popadali jadničci na tlo. Ja im priđem, a oni se ne boje. Malo-malo, pa hop tamo, pa hop ‘vamo. Pa, onda malo hop u pseće čeljusti. Jadno ptiče, ne stigoh ni da ga ispratim pogledom. I koga da krivim? Halapljivost čudovišnog kera, neupućeno ptiče, njegovu majku, zakone prirodne selekcije, ili komšije koji zbog besparice ne hrane svog poremećenog staforda?

Odoh na Fejs. Tamo uvek ima nekog ko će vam staviti so na ranu. I naravno, živci odmah prorade. Jednom momku su sve žene “kurve ili glupače” jer ne može da nađe devojku, po mišljenju drugog bi “sve pedere trebalo pobiti”, a trećem je drago što negde tamo daleko srpskog zakletog neprijatelja desetkuju vremenske nepogode i psihopatski teroristi. Ali dobro, sve im je oprošteno. Sve su to lepo napisali na ćirilici. Doduše, malo su se posvađali sa pravopisom i gramatikom srpskog jezika, ali bar je tu ćirilica da opere sve grehe i govore mržnje. Zapravo, ne znam kome pre treba da oprostimo silne grehe – da li njima, ili onim devojkama koje, zbog očiglednih fizičkih kompleksa, druge devojke koje taj problem nemaju nazivaju “užasima promiskuiteta”.

Zaključak?

Izbegavati Fejs po lepim prolećnim danima. I pobesnele staforde. I ljude koji po ceo dan sede u svojim kućama jer namaju para. Treba lepo da ustanete, doručkujete (bilo šta, ja sam, na primer, evo jutros jeo jaje “na oko”, mada mi je uvek više ličilo na sunce među oblacima), malo vežbi nije na odmet, i pravac neki park na čitanje, učenje, šetanje ili druženje.

Doručak XOXO, ћирилични безгрешници, proždrljivi kerovi i jaja “na sunce”

Kreativnost leži u preoblikovanju vidne stvarnosti putem jedne ideje u novu, stvorenu stvarnost

A šta ako pada kiša? Ah, izvinite. Smetnuo sam sa uma koliko kiša može da bude opasna. Ništa. Onda sedite kod kuće i gledajte na TV-u kako treba pohovati tikvice. Ima odličnih idejnih rešenja!

Toliko od mene.

Pitate se zašto u naslovu stoji “XOXO”? Pa, morao sam nekako da počnem. Da sam tako završio, ne bih bio nimalo jedinstven. Zar ne?

I tekst vam možda deluje pomalo besmisleno? Ili možda smisleno, ali na besmislen način? A možda je i smisleno besmislen na besmisleno smislen način?

Možda. Nema se para. Šta da vam kažem…

Izvor fotografije: designtaxi.com


Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.

Editors choice