Imala sam oko tri godine i pisala prva slova po snegu. Ubrzo mi je mama ugurala u ruke i prve knjižice i učila me da čitam. Do polaska u školu već sam čitala, pisala, znala sve pesmice, znala da računam i govorila neke “ozbiljne reči“ poput artikli

I krenula sam u školu bezuba i sićušna sa školskom torbom u koju sam bukvalno mogla da se spakujem. Domaći sam redovno radila, a mama me je već u prvom razredu poslala da učim. Njoj ni na kraj pameti nije bilo da se čovek ne rađa sa pojmom o učenju i da neko ne zna šta se podrazumeva pod tim pojmom. Prepisivala sam pesmicu. Posle šest sati su se zabrinuli gde sam i tražili me po kući. I dalje sam prepisivala pesmicu – niko mi nije rekao da prestanem da učim!

I završila sam osnovnu školu kao vukovac! Onda sam krenula u gimnaziju i da ne bih bila štreber dozvolila sam sebi i neku četvorku. Bio je to lep osećaj. Kao, hej, zaključio mi je četvorku. I ništa! I dalje sam živa. I dalje idem u školu. Sjajno.

Do četvrte godine sam već nosila samo jednu svesku, šminku i modne magazine. Pila sam kafu za vreme prvog časa – “Jer putujem iz Beograda i stanje na putevima je katastrofalno!“ i bežala sa poslednja tri – “Jer sam bolesna ili imam ženske probleme ili idem da radim promociju ili zato što imam kasting za reklamu ili mi je ispalo sočivo.“

Izmišljala sam koješta, kao i većina mog društva i završila školu. Opet sam imala odličan prosek i dobre izglede za fakultet. Bila sam srećno dete i što je važnije u ovoj priči – pametno!

Onda sam se zajebala. Posle osam plus četiri godine školovanja, rešim da upišem fakultet. Još kad sam bila u razdoblju kada sam artikli govorila kao dobar dan želela sam da postanem novinar. Dobro, tad sam htela da budem i Dragana Mirković i terala babu da mi pravi šljašteće haljine od ukrasnog papira, te okreće baterijsku lampu (koja je menjala boje) praveći lajtšou, dok ja pevam na stolu, ali – nisam postala! Nažalost… Sad bih imala svoju televiziju, pa bih mogla naizmenično da se igram pevačice i novinarke. Šta me briga.

Ne, ja sam upisala šta sam upisala i propala kao mudo kroz pocepane gaće, što bi rekli tamo neki seljaci. Nikako ja, akademski građanin.

Sad bi me bilo sramota da pogledam sebe pre petnaest godina, zavijenu u alu foliju sa trakom za kosu Kasandra. Tada i u godinama koje su usledile bila sam ponajpre – srećna. Zatim, bila sam vesela i kreativna. Moji pisani radovi su se čitali po školi i stvarno sam bila nadarena. Razbijala sam srpski i išla na takmičenja. Sad google-ujem da li se neka reč piše velikim ili malim slovom i zabaguje mi mozak toliko ponekad da napišem npr. – reci mi nešto o tebi. Takođe, zaboravila sam engleski koji sam učila od pete godine. Google-ujem kako se piše awesome, a gramatika i komplikovane rečenične konstrukcije za mene su misaona imenica.

Ne znam šta je kriptodepresija iako sam imala pet iz geografije, uvek. Dobro, pogodila sam bar da je geografski pojam. Nemam blage veze koji Nemanjić je sagradio koju zadužbinu i koja bitka je iz kog ustanka. Nemam blage veze šta je sinus a šta kosinus i zaboravila sam kako se vadi kvadratni koren.

I sramota me je!

I blam me je što sada počinjem da zaboravljam i stvari iz svakodnevnog života. Ne znam kome sam šta ispričala, pa me drugarice opominju kad ih peti put smorim istom pričom. Takođe, zaboravljam šta je meni neko rekao, pa zaboravim da uradim nešto što obećam ili pitam po sto puta istu stvar.

Zaboravljam i lica. Ljudi mi se javljaju i pričaju sa mnom dok se ja smeškam i klimam glavom nemajući pojma sa kim razgovaram.

Sve je to zbog retardiranog sistema obrazovanja. A samo sam htela da budem novinar.

Boli me paja za metodologiju sa statistikom i za ekonomiju i za žene ratnice u nekom plemenu u Venecueli. Sve mi puca od političkih teorija i apsolutno me ne interesuje šta je mislio Aristotel, a kamo li Burdije koji je bio lud sto posto, ili je bio lud onaj ko je prevodio njegova dela, jer ti pasusi doslovno bole!

Zbog tih silnih hiljada stranica koje sam morala makar da pročitam moj hrčak je umro! Ne da ne trči više, nego je jadan doslovno u komi.

I zato ja nemam pojma više ništa. Naučila sam da nebuloze trpam u kratkoročnu memoriju za brzopotezni izlazak na ispit, a onda delete i restart. Ali pošto ima praviše nebuloza za kratkoročnu memoriju, ta kratkoročna memorija je pojela dugoročnu i zauzela njeno mesto. I tako sam ja čovek muva. Kažeš mi sad nešto u sledećem trenu ću ja to verovatno zaboraviti.

I? Posle su nam svi ti učeni ljudi čudni? Ma, majke ti? Kapiram da je, posle godina i godina studija, a gde je još i master, pa doktorati, pa gluposti, čovek manje čovek nego kad izađe iz zatvora! Sav sluđen i izgubljen u vremenu i prostoru. Sa podočnjacima, siv i suv. Ili debeo, jer obično se ljudi prejedaju kad uče.

I to je ta akademska elita. Do jaja.

Izvinite me na izražavanju, ali u mojoj kratkoročnoj memoriji nema mesta za teške reči. Samo artikli i dalje čuče u nekom ćošku mog napaćenog mozga.


Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog u maloj bez mleka. Smeje se kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dajte joj da priča.

Editors choice