Te noći sam kao i mnogih prethodnih molila san da dođe i spasi me od hiljadu misli koje su me pritiskale sa svih strana. Osećanje neke teške čežnje, koje se kao nezvani gost uslelio u mene, bilo je intenzivnije nego ikada, ali sam se istovremeno osećala tako ispunjeno i tako prazno. Pomisao da uzmem papir počela je pomalo dosadno da leprša oko moje svesti, ali sam se, ipak, samo okrenula na drugu stranu i zarila glavu u jastuk.

Moram da priznam da me je ta pomisao na novu priču ispunjavala nekim tajnim uzbuđenjem, ali glas koji je odzvanjao negde u mojoj glavi govorio mi je da sam tu priču već ispričala. I jesam, moje priče su se među sobom razlikovale, ali poruka je uvek bila ista. Kako san i dalje nije dolazio, više mi i nije bilo potrebno spasavanje.

papir 1 Za stare rane i neke nove dane

Sve što mi je bilo potrebno bilo mi je na dohvat ruke - prazan papir, poluosvetljena soba i otvoreno srce

Kad bolje razmislim, možda neke reči ni ne zaslužuju da bude izgovorene, još manje da stanu na papir ili u priču, ali ću ih ipak podeliti sa vama. Ako vam slučajno srce zatreperi i setite se nekoga – znaću da nisam pisala uzalud; ako, ipak, moje reči ne budu imale odjeka u vašem srcu – nemojte čitati dalje, neću se ljutiti, obećavam. Biće mi drago da ste srećni i da vaša ljubav nije kao ova.

Jer ja još uvek koračam putem zaborava skupljajući svaku uspomenu, ali zaborav još uvek nisam pronašla. Nisam, jer možda mi je i lepo kada ovako naletim na neku sitnicu i živim od sećanja. Ali ne planiram da tu ostanem još dugo. Ne, jer on je sa tog puta iščezao i ja sam ga u potpunosti imala samo u snovima i u pričama koje nikada nije pročitao. A i zašto bi, u stvari, njih čitao kada ni mene nije znao.

Devojka kod prozora 21 Za stare rane i neke nove dane

Iza sebe ostavio je samo ogromnu tamnu senku od koje i dalje ne mogu da razgrnem oblake

Žao mi je što nikada neće znati koliko sam bila njegova u beskrajno dugim noćima bez sna, kada je sve što sam imala bilo samo sećanje i nada da će nam se pogledi nekad opet ukrstiti kada jedno drugom budemo pokušavali da objasnimo sve zarad neke bolje budućnosti i nekih boljih nas. Oprosti mi samo ono što sam prećutala, jer možda ću jedino tako moći da zaboravim sve.

I ne brini za mene ako se ikada budeš uplašio da sam se izgubila u ovom surovom svetu. Ne brini, jer sam dovoljno snažna da ustanem i ubrzanim korakom krenem ka boljoj budućnosti. Ne brini ni onda kada budeš znao da mi je teško, jer ti si uvek bio onaj koji se divio mojoj sposobnosti da se osmehom branim od svega. Ali, ako ikada zastaneš u mislima negde između prošlosti i sadašnjosti, ako te ikada umore poznata lica i pomisliš koliko smo mogli zajedno – tada ćeš sigurno shvatiti šta si izgubio i tada ćeš imati razlog da se zabrineš, ali ne za mene, već za sebe.

Možda se i ujedine sve moje želje koje sam zamišljala, pa se opet ostvariš onako samo moj, možda me ona zvezda padalica još uvek nije zaboravila… Ali do tada, ako ikada ugledaš poznato lice, osmeh i oči – nemoj da sakrivaš pogled, nasmeši se i produži. Ne brini ni tada, ja ću tebe sigurno znati da pročitam.

Napisala bih vam još toliko toga, ali kako da vam pričam o našim šašavim pričama, tajnim znakovima, pozivima kojima smo nadoknađivali vreme koje je bilo protiv nas, šalama i sitnicama koje smo samo mi znali da razumemo. Kako da vam objasnim ono nedefinisano osećanje nedostajanja kada smo oboje želeli isto, a nismo mogli da pređemo preko ponosa, isuviše slični i sasvim dovoljno različiti? Kako, kad ni sama ne znam kako se toliko dugo može voleti neko za koga imate hiljadu razloga da ga zaboravite, ali uvek ostajete zbog onog jednog koji ni vama nije jasan. Kažu da taj razlog nema definiciju i da ga ne treba objašnjavati, pa neću ni ja – jer, ipak, ne mislim za sebe da sam toliko naderena.

Iako ponekad mrzim sebe što sam tako budalasta, i dalje verujem da se velike stvari uvek dugo čekaju i najviše vrede. Uspeću ja opet da nagovorim srce da me ne izda kada se budem osećala kao da čekam neka bolja vremena. Večeras nisam uspela, ali nadam se da vam se moja priča svidela. Ako jeste – pisaću vam opet, obećavam, ali tek onako – za stare rane i neke nove, bolje dane.


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”

Editors choice