Dala sam sebi slobodan dan. Sjajno je to povremeno učiniti. I dok se negde iza zidina kovitla nečije nezadovoljstvo, nečija povređena sujeta, nečiji bes jer sam ja odlučila da biram koga ću da gledam za svoje pare i gde, ja sedim u pidžami, ispijam kafu, listam dnevnu štampu i pišem o svima vama. Sjajno, zar ne?

I pitam vas sada sve ja, evo ovako, zamišljena nad tuđom nesrećnom tugom koju vuku za sobom… Pitam vas sve… Da li je lepše odreći se samog sebe i ceo život živeti u senci tuđih potreba?! Ne znam. Možda i jeste nekima, meni nije. Ja sam za to da je lepše sanjati snove kojima koračaš svoju sadašnjicu pa makar ona nekome delovala kao vreća govana ili kao kovčeg sa blagom, ali kroz čiji god pogled bila posmatrana i posmatrač mora biti svestan, ako vidi govna i on je deo gomile govana tog života, a ako vidi sjaj i raskoš, čini jedan od divnih dukata kovčežića tog života. Da li ste gomila govana ili ste blago koje sija, to znate samo vi, a ja znam da volim svaki dan ovog života koji sam ostavila iza sebe uključujući i jedne i druge, gde se ko pronašao, kao i svaki dan koji tek dolazi.

Požuri i uhvati tu sreću već jednom Zadigni suknju i pojuri Bečkog dečaka

Požuri i uhvati tu sreću već jednom

Izvukao mi se jedan dan nedavno iz ruku. Samo je izmigoljio i otišao nekuda. Kuda? Nemam pojma. Nekad se samo tako pitam, vredi li i tragati za prošlim, za onim što si nekada voleo, čuvao, želeo. Sve više verujem da ne vredi. Mislim da je najbolja stvar koju svi mi za sebe možemo da učinimo, da damo sebi jedan slobodan dan, da očistimo misli, telo, prostor i da uplovimo u neke druge priče, neka druga životna poglavlja. Znam, nekad se to ne može. Nekad ti neki nesvesno/svesni podsetnici iskaču i gurkaju te u leđa, prsa, viču ti prosto svojom tišinom i prisutnošću. I tada se nešto ipak može učiniti. Može se zakoračiti u sve ono što nikada niste ni probali, niti se usuđivali. Jednostavno, izbacite sredjni prst desne ruke, uhvatite se drugom rukom čvrsto za uzde života i galopom odjurite u nepoznato ili poznato a samo vama srcu željeno i drago.

Nikada nemojte odustati od sebe. Čemu onda ovaj život ako ga nećete živeti? Šta je bilo? Neko izgleda bolje od vas? Neko ima ljubavni život, a vi ne? Neko se kreše od podne do ponoći, a vi se ne sećate ni kako to izgleda svršiti a kamoli dotaći drugo biće kraj sebe? Neko vozi porše i putuje u Italiju, a vi pravite kolače u nekoj tamo školici i sanjate kako vas plavušan zanosnog glasa poput Bečkog dečačića zavodi i odvodi u mrak i kreše do ludila?! Moguće… sve je moguće… Ostvarite te svoje fantazije, pa napokon, svi smo mi ljudi, zar ne? Treba biti čovek. To je smisao. To je ona linija u životu po kojoj treba umeti hodati a ne izgubiti ravnotežu, dragi moji. I kada to budete uspeli, a pri tom u sebi nosili čisto ludilo radosti života kao najveći alkoholičar celo bure vina, znaćete da iza sebe ostavljate tragove koji će se pamtiti, koji će se videti. Čemu vam taj život služi ako ga ne živite? Traćite ga od Boga dok Đavo turpija nokte i likuje. Znam… Ima i toga.

Uhvati te snove što sanjaš probuši balon pusti da se prospu po tebi1 Zadigni suknju i pojuri Bečkog dečaka

Uhvati te snove što sanjaš, probuši balon i pusti da se prospu po tebi

Imam ja jedan predlog za sve vas. Ide nova godina, idu praznici. Zgrabite već jednom tu suknju, drage dame, zadignite je iznad kolena i pojurite te svoje vlažne snove i Bečke dečake, raspojasajte svoje najveće talente i udrite po zvezdama. Negde neko čeka i na vas. I dok me čitate, naspite koju čašu vina i udahnite dobro mog ludila. A vi, dragi moji, naoštrite prste, srce, zategnite puške i u lov. Negde i vas čekaju iste te gore pomenute dame, sanjaju o vama, ostavljaju svoje tragove ulicama grada u koji svraćate, u kome živite. Ubacite u mušku brzinu svojih odluka i hrabrosti i stignite već jednom taj život koji vam beži uporno.

Mene ćete sigurno sresti negde usput kako vam pogledom bacam varnice ideja, kako uvijam ramena u šal svojih tajni dok mi hod vrišti umorom od dobre energije strasti. Zaplesaću vam možda u pogledu, pomilovati vas u prolazu, uštinuti vam obraz usnama, ostaviti vam reč–dve pahulja…


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…

Editors choice