Zagubljeni

Zagubljeni

Na sve što nas je snašlo, nestalo je sapuna. Morali smo da odvaljujemo daščice sa gajbica i stružemo kožu. To je, u stvari, bila skrama od prljavštine i mrtvih ćelija, bela masna tvar koju smo s gađenjem brisali o travu. Kosu smo jednom dnevno trljali snažno, nagnuti nad list papira. Perut smo dodavali gomili piljevine za potpalu. Da ne poveruješ kako dobro gori! Znoj smo strpljivo brisali sa čela, kap po kap, tankim vatiranim štapićima. Cedili smo ga u bočice i ostavljali na suncu. Iznad svake bio je kartonski levak, okrenut širokom stranom nadole. Povrh je stajala obična papirna traka savijena u obliku slova v. Tečnost bi se pročistila isparavanjem i slivala u zajedničku posudu iz koje smo na smenu pili.

zag Zagubljeni

Ne plači, dušo, ovo nisu “Izgubljeni”

Jedno vreme vladala je nedoumica da li da sakupljamo i suze. Ipak smo se složili da je bolje da ih srčemo jedni drugima s lica. Tako smo nadoknađivali dragocenu so, a prisni dodir pružao je utehu. Zaključili smo da bi nam seks oduzimao previše snage. Lizanje suza sa drugog ljudskog bića bilo je plemenito, bez premora i osećanja krivice. Oh, mogli smo i da se zagrlimo i šapnemo: “Biće sve u redu”, ali reči su gubile šest nula od jezika i toplog daha sapatnika.

Sa mokraćom smo imali mnogo više muke. Pre svega, smrdela je. Nismo znali kako da napravimo dobar destilator, pa smo je sakupljali u buretu, nadajući se da ćemo je unekoliko pročistiti taloženjem. Tek posle dve nedelje uspeli smo da krivom nategom odlijemo malo vode. Nije mirisala bajno, ali smo je imali dovoljno da se speremo. Sa fekalijama, na primer, nismo imali problema. Već prvog dana dogovorili smo se da svi to obavljamo u zajedničkoj rupi u koju smo bacali i papiriće, kore od voća, iskorišćene daščice-češljeve i sve druge otpatke. Čak smo i tela nastradalih pobacali u septiku, kad se dovoljno napunila. Pošto nismo želeli da čekamo dve godine, da se izmet pretvori u zemlju, potištenost smo lečili snažnim udisajima ogavnih isparenja. Obrvanog bi dvojica nagnula nad jamu. Nekoliko sekundi bilo je dovoljno da se ražalošćeni povrati u život i shvati da nije sve tako strašno.

za Zagubljeni

Teško je u divljini bez ukrštenih reči

Mučile su nas i ukrštene reči. Znate, jednom kad smo uspostavili ritam svakodnevnice, postalo je strašno dosadno. Oni hrabriji zavukli su se u olupinu aviona i našli nekoliko starih “Eureka” i svežanj novina. Prve dve skandinavke su planule, a čim je izbila tuča, odlučili smo da štedljivo trošimo zalihu zabave. Sat pred spavanje bio je određen za ukrštenicu. Stara je čitala naglas, a svako je imao pravo na jedan pokušaj. Tako smo dobijali tri do šest reči po večeri. Cedili smo do kraja svaku enigmatsku zagonetku. Bilo je tu i belih ukrštenica, anagrama, rebusa i osmosmerki, ali nije svako mogao da ih svari…


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.