Zakon sigurnosti

Zakon sigurnosti

Ljudi se osećaju sigurno onoliko koliko su u stanju da obezbede sigurnost. I uzdaju se u brave i ključeve, video-nadzore, oružje pod jastukom.

Sačuvati, u ljudskoj svesti koja dobro poznaje nasilje, isto je što i odbraniti.

Vekovima su ljudi čuvali, odnosno branili životima tajna znanja, jednako kao i riznice zlata, porodice i granice. I vekovima vrlo često nisu uspevali. Otuda se i pojam slobode izjednačava sa pojmovima sigurnosti i odbrane.

Sigurnost je cenjena roba koja se skupo prodaje u vidu raznih garancija, ugovora i obećanja. Imperija osiguravajućih društava počiva na ljudskoj potrebi za sigurnošću, barem u onom, naizgled razumnom stepenu, koji mogu sebi da obezbede – da se, u slučaju nesreće, obezbede od totalne nesreće. Kao da novac za crne dane umanjuje nesreću.

Ali, u nesigurna vremena, u kojima ljudski život ne vredi baš mnogo…

Kao da postoje sigurna vremena. Postoje samo periodi statičnosti, koja nalikuje na sigurnost, pre nego što se stvari promene. To što je ljuski vek suviše kratak, pa je period od dvadesetak godina dovoljan da ljudi poveruju u sigurnost i da se silno iznenade i obeshrabre kad nastupi nesigurnost, definicija je ljudske kratkovidosti. Sklonosti da se kratkoročna životna rešenja prihvataju zdravo za gotovo kao sigurnost. Ako samo malo proširimo perspektivu van granica sopstvene tvrđave, shvatićemo da u svetu nije postojao tako dug period – od dvadesetak godina – u kome je vladao mir, sigurnost, napredak i obilje. Ne samo u svakom kutku sveta, nego ni u jednom. Uvek se negde sprema rat, ukoliko nije u toku.

Uvek je negde beda na pragu, ako uveliko ne caruje.

Uvek smo zarobljeni potrebom za slobodom i sigurnošću, spremni da ih branimo životom, ako nas neko ugrozi.

Uvek je jedino na šta možemo računati – da ništa nije sigurno.

I ako to znamo, uvek se upinjemo da se osiguramo, obezbedimo, sačuvamo, zaštitimo.

Pravilima, zakonima, granicama, oružjem.

2696876t139hcd45 Zakon sigurnosti

Svako teži da obezbedi granice svog utvrđenja, da zaključa vrata, stavi šifre, sakrije, sačuva

Uvek smo spremni da potrčimo u pravcu bezbednosti, da prihvatimo ponudu koja uliva sigurnost.

I uvek se osećamo pobeđeno, iznevereno, ranjeno i razoreno, kad se ispostavi da je ta bezbednost i sigurnost krajnje neizvesna i veoma privremena.

Ako imamo hrabrosti da prigrlimo nesigurnost, neizvesnost i stalnu promenljivost, možda ćemo uspeti da se osećamo sigurno, stabilno i slobodno, bez obzira na nesigurna vremena.

Možemo li kao ljudska vrsta da stvorimo sigurnost? Neku malo dužu od periodične?

Možda, ako kao vrsta evoluiramo pre nego što strahovitom potrebom da sačuvamo sebe i svoje razorimo sve što nismo mi i što je nečije.

Ako dosegnemo to jedinstvo koje postoji, a koje se za sada izražava jedino u suprotnostima, koje vuku i uslovljavaju jedna drugu, kroz zakon uzroka i posledice.

Ako shvatimo, osvestimo, doživimo, povezanost sa svima i svime, kroz telesno i duhovno iskustvo.

Ako prerastemo i prevaziđemo strah, transformišući ga u prihvatanje i ljubav.

Ljubav može da spase svet, to je sigurno.

Koliko smo sigurni da smo sposobni za ljubav?


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.