Možda sam ponekad bio: ti.
Možda si i ti pomalo bio ja.
Možda smo zajedno bili ceo svet.
(Mika Antić)

Ogrnuti plašt porubljen hiljadama preciznih uboda, iskrojen po meri leđa koja su spremna da ponesu svoje svetove i pod njima se ne saviju. Pomisliti na snove i poleteti im u susret. Dobro se zamisliti nad kakvoćom planova kojima pohrlimo, a onda ih, ako je moguće, sprovesti u delo. Ne izgubiti nijednu večnost koja nam se prospe pod nogama, jer naše večnosti su naša hrana. Misliti o ljubavi makar i kada je nema. Neka dođe i ostane neki dan, pa još koji sat. Ne dozvoliti postojanju da se dešava mimo nas, jer ćemo izgubiti dragocene šanse da se ostvarimo. Krenuti tamo gde nas čeka neko, nešto, koraknuti iza duge. I tako svaki dan, svaki sat i minut postojanja. A kada sve što smo čekali dočekamo i sva nadanja potrošimo, sebe usput istrošimo i prevarimo, šta ćemo dalje? Gde je dalje i sa kim je dalje? Šta je iza duge?

love4 Zakopčati ljubav ili otkopčati šlic?

Šta ako saputnika nađe prerano?

Rodimo se sami, sami i umiremo, upozoravaju nas. Život je tu da se odživi, kvalitetno, uspešno, zašto ne i slavno? Život je tu da bude život – nekom dosadan, nekom uzbuljiv, nekome sve, nekome ništa. Život je tu da zakmeči i u pogledu svoje majke pronađe suštinu. Život je tu da prvi put sedne na bicikl i prvi put padne. Pa onda i ustane. Da se prvi put obuče za izlazak. Tu je da nađe prijatelja, posao, saputnika. A šta ako saputnika nađe prerano?

U više navrata i od više različitih osoba sam bila u prilici da čujem razloge za raskid: “upoznali smo se prerano”, “nisam bila ni sa kim drugim sem sa njim, zajedno smo već sedam godina”, “upoznao sam je u pogrešno vreme”, “upoznao sam je prerano, sada nisam spreman da nekoga toliko volim”, “obožavam je, ali je ovolika ljubav previše. Imamo tek 25 godina”, i slične. Iskrena da budem, svaki put mi je prozujao grlen smeh propraćen ogromnim količinama zgroženosti na ovakve izjave. Vrlo je moguće da su moja shvatanja pogrešna i da mi je vaspitanje odlutalo u pogrešnom smeru. Oduvek sam imala poteškoće da shvatim kako to vreme može da bude pogrešno ako su ljudi pravi. Ono što mi dodatno nije bilo jasno je zašto ljudi beže od ljudi koje vole, koji ih vole. Čemu strah i strepnja, čemu bodljikava žica od godina kao merilo do koje se tačke sme ili ne sme ići? Imamo mi tog ruskog u sebi – volimo da pijemo, da vičemo i da patimo. Da patimo, ponajviše. Ne bi nas trebalo ni kriviti, patnja je ušla u genetski materijal ove naše Srbije pa se, izgleda vazduhom, prenosi po stanovništvu. Iskopamo sebi jamu da bismo u istu upali. Nisam sigurna da umem podrobno da diskutujem na temu mladosti koja je u ratu sa ljubavlju, nisam kompetentna da analiziram gluposti. Možda i nisu gluposti, možda su racionalne odluke koje ja, evo već godinama, ne shvatam. Čudno je i škakljivo o ovome i govoriti, ipak potraga za ljubavlju nije isto što i potraga za poslom, boljim stanom, povoljnijim telefonskim servisom. Ili je to postala? Počeli smo, izgleda nesvesno, da kalkulišemo ne samo koliko novca potrošimo već i kome se dajemo i koliko. Tužno, priznaćete. To jedno polje na kom nam računica nije potrebna uspeli smo da pretvorimo u matematičko ratište. Da li smo postali toliko željni raznovrsnih telesnih zadovoljstava, partnera koji se mere brojem, a ne sećanjem, “novih”, ali ne i nužno boljih iskustava da smo otišli u ekstrem u kom smo počeli da okrećemo leđa ljubavi jer nam je prerano da volimo, tj. jer nismo dovoljno iskusili? Ako je tako, grozno je.

Ni u jednoj životnoj kategoriji nisam fan kukavica, pa tako ni u ljubavi. A ljudi koji odustaju jedni od drugih to jesu. Takve ljude ne mogu da cenim. Mogu da ih žalim, s pola snage. Da se razumemo, ovde ne govorimo o ljubavima koje više nisu ljubavi nego senke onoga što su bile. Govorimo o ljubavima koje su i dalje jake i u punom cvatu, ali se prekidaju, jer im nije vreme. Ako biste spazili ružu u hrpi snega, da li biste je odsekli i bacili, jer ruže ne cvetaju zimi ili biste je sačuvali u vodi, da ne promrzne? Isto je i sa ljubavlju – zašto je se odricati ako vreme nije pravo?

Ljubav se teško nalazi, čuvajte je. Nema van vaše veze ništa posebno. Sve je prilično slično. Svi nekuda lutamo, nekoga tražimo ili čekamo da nam dođe kada se najmanje nadamo. Svi su isti i svi su drugačiji, čitava jedna konfuzija od ljudi hara okolo. Nemojte se odricati ljubavi zato što niste dovoljno proživeli. Činjenica da ste nekog voleli i volite jača je od svih najboljih izlazaka skupljenih na gomilu, jača je od svakog drugog iskustva. Jer, ljubav je ono što daje puls životu. Odričete se ljubavi da biste našli novu? Idete u krug. Budite par dok biti u paru ima smisla. Ne prekidajte ljubav jer ste čuli da mora dobro da se iživi pre nego što se skrasi. Lično, mislim da su takve stvari smislili prazni ljudi, oni koji stalno tragaju, a nikada ne nađu. Takvima nijedno “iživljavanje” neće popuniti te crne rupe koje imaju u sebi i nikakvo “skrašavanje” ih neće držati u mestu. Kada prekidate veze, ne prekidajte jer tako treba. Prekidajte jer vam više ne klecaju kolena.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice