Vratila se i zaćutala. Nešto u njoj se slomilo zbog njega i odlučila je da ćuti. Nije razumeo njenu tišinu, a nije razumeo ni nju samu nikada. Da je samo pokušao, nikada ne bi ćutala, nikada ne bi otišla, a nikada ne bi ni nestala sama u tišini same sebe. To je najgore nestajanje koje može da postoji. On to nije znao. Ona jeste. Borio se i sam kada je shvatio da ćuti, ali nije znao šta je potrebno da se ta agonija prekine. Bilo mu je ispred nosa svako rešenje, svaki potez, ali je bio slep srcem. Najgore i najteže je kada si slep srcem.

Došla je u rano jutro ne javivši nikome da je stigla. Magla i rađanje jutra su je dočekali kada je prekoračila prag rodnog grada. Ušla je u tihi stan i, spustivši torbe svojih lutanja, pristavila kafu. Drugo ništa nije ni imala. Sve je bilo ispražnjeno u očekivanju da se neće vratiti duži period kako je i najavila. Ipak, vratila se. Znala je i zašto. Ali to je znala samo ona. Nikome nije rekla, nikome i neće reći ništa. Čemu bilo kakva priča sada?! Ne pomažu priče. Eto, uverila se u to. Ona ih je imala toliko, a samo jedna njegova priča je srušila svaku njenu. Nju samu, sve njeno. Njih dvoje. Kakav kockarski dug je ostao za njim. Neće ga niko izmiriti dok je živ. Ni on. Ni ona. Dugovi koji se najteže vraćaju su dugovi ljubavi. To morate znati. Svi vi.

Sela je uz vrelu kafu, ali samo takvu kafu je volela da pije. Sve je volela vrelo u svom životu. Da prste i srce i jezik oprži, ali da se prepusti do kraja. I sama duša joj je bila vrela, ali ovog puta tiha i ućutkana. Možda mu tako vrela nije vredela i valjala. Možda mu nije značila. Sada sigurno zna da mu nije značila. Gutljaji kojima se greje i telefon u ruci, želi da mu se javi, želi da ga probudi rečima da je tu, da je stigla. Onda odjednom u njoj neizmerni bol zbog svega i briše svaku napisanu reč, odustaje. Neće mu reći da je tu. Ne želi on to. Negde u njoj odreklo se sve njeno njega onim delom kojim se on sam odrekao nje. Srcem ga se nije odrekla nikada. Naručjem, usnama, očima, dodirima, nikada. Samo onim delovima kojima se on sam odrekao nje. A on se odrekao celim svojim bićem nje same, srcem, dušom, telom, životom, odrekao je se do smrti same, do smrti njene duše u njoj samoj. Najteže je to kada te ubije reč, a nije tebi izrečena. Odsedela je tako dok se kafa nije ohladila i onda ustala da spere sa sebe tragove avionskih priča, tragove svih lutanja, tragove drevnih gradova i onoga što nosi u srcu predugo.

Umotana u čežnju i peškir, sela je i uključila svoj računar. Dugo ga nije dotakla, zarekla se i da neće. Posle svega, zarekla se da mu neće prići, ali negde je i on veže za njega, pa mu je srcem prišla. Poruke, mejlovi, svega tu ima. Svašta se našlo što nije želela ni da pogleda, a što nije želela ni da obriše. Sve je bilo tu. Čuvalo se iza tamnih stranica kao srce mašine, srce neke priče sa slovima i sjajem oka koje gleda pravo u njene dok piše reči koje joj znače, koje mu možda ništa ne znače.

Neko tamo daleko je online i šalje joj poruku.

“Gde si ti? Danima ti šaljem mejlove i poruke, ne javljaš se nikome.”

“Evo me. Kući sam. Ne javljam se nikome više. Samo sam, verovao ili ne, njemu pisala povremeno, kada bi mi se javio. Nikome više.”

unnamed12 Zapela mu je u oku da ga boli

Obukla se i zakoračila u neki novi život bez života

“Pisala si mu?!”

“Samo kada se sam javio. Zarekla sam se. Neću ga nikad potražiti, nikad mu se obratiti, nikad mu ništa reći. Moraće sam da traži, nudi, bude tu, pokaže i dokaže šta mu značim. Koliko želi, koliko mu vredim, toliko će me i imati. A bojim se…”

“Šta? Čega se bojiš?”

“Bojim se da mu ne značim ništa. Bojim se da mu nikad nisam ni značila ništa. Sad tek vidim koliko je veliko to njegovo ništa.”

“I sada ćeš da ćutiš… znam te. Povređena si do kraja, do srži, znam te, a toliko te kratko poznajem u odnosu na njega, a on te izgleda ne zna. Ubio je sve u tebi svojim rečima, uradio sve da te otera od sebe. Zna li on koliki je tvoj ponos? Zna li on koliko ga voliš? Ne zna. Sada vidim i ja da ne zna. Izgubio je sve sa tobom, a da nije ni primetio i ako si mu imalo značila, sada će da shvati šta je izgubio i šta je imao, tek sada… Žao mi je.”

“Ti me poznaješ. Eto vidiš. On me nije poznavao, samo je mislio da me poznaje. A ja sam mu dala svaki atom svoga bića i otvorila sve svoje da bi me upoznao. E vidiš, kockao se. I prokockao je mene. Ostala sam za kariranim stolnjakom gledajući kako odlazi, a kada je otišao, nestala sam, iščilela. Nema me više. Samo dim i sećanje.”

“Isplači se.”

“Ha-ha-ha, zašto? Ne. Sve sam ja svoje zatvorila. Nema više ničega. Nema me više ni za samu sebe, a ne za njega ili bilo koga drugog.”

“Zna li?”

“Ne. Ne zna. Dobio je šta je želeo, dobio je kako je zamislio i želeo. Mene je izgubio.”

“Da li je dobio? Da li je…?”

“E, to je nešto čega će da postane svestan mnogo, mnogo kasnije. Ja znam šta je izgubio. Moram da idem.”

“Idi. Nisi više ista. Promenio te jako. Nemam više ni ja prijatelja. Za sve te je promenio. Zatvorio je sve u tebi.”

“Jeste. Možda je tako i bolje. Sada sam ja sama u sebi i za sebe. Nema više nikoga koga želim blizu sebe. Nikoga. I nije mi žao. Posle njega nije mi žao. Shvatila sam da nikad više neću verovati nikome, jer sam njemu verovala kako se ne veruje nikada, kao do večnosti. Bila sam glupa, slepa. Budala. A on se na kraju smejao. Poigrao i smejao svemu mome. Mislio je da će da sija više i jače u tuđim očima. Kako je naivno poleteo. Nema mu više sjaja. Što je sijao sijao je. Niko ga nikad više neće ni gledati, ni slušati, ni grliti, ni voleti kao ja. Sav je svoj sjaj sjebao svojim rečima. I tu je nastao mrak. Kraj.”

“Idi. Ne mogu da te gledam i slušam tako hladnu i daleku. Nisi više ista. Ne mogu da pričam sa tobom tako. Izvini.”

Smejala se dok je čitala te redove chat-a. Odgovorila mu je.

“I bolje je tako. Drago mi je što si me poznavao onako divnu, nasmejanu i od poverenja prepuštenu životu, njemu i prijateljima. Možda me nekada podsetiš da sam bila takva, da je to bio moj lepši deo mene i života. A do tada… mir i tišina. Sama sam sebi dovoljna.”

“Ima li puta nazad? Ima li? Bojim se da samo onaj ko te ubio može da ti kaže kakva si divna bila… ja ne mogu. A to znači, nećeš više nikada čuti to, niti verovati u to. Poznajem te toliko. Jebi ga. Zahvali mu se u ime svih nas što nam je oduzeo sve ono lepo što smo imali u tebi. Zahvali mu se što je ubio najbolji deo tebe. Možda shvati.”

“Hoću. Zahvaliću mu se. Već jesam. Nije ni shvatio. Mirna sam. Otpozdravila sam na pozdrav svaki njegov i pustila ga da veruje u sve svoje što nema a misli da ima. Nema ni on više ništa. Ima samo hladnoću koja ga mrzi više nego što će sam sebe mrzeti. Ima samo jedno veliko ništa, a ni to ne vidi, ne može da dosegne i dodirne. E, tako to obično biva… imaš sve, sija ti sunce, greje te duša… onda odlučiš da ti to ne treba, pa uzmeš ništa za sve to. Eto. Zahvalila sam mu se.”

“Strašno. Ne mogu da te slušam. Idem.” Turn off.

Nikad nije kasno da se isprave svi loši potezi. Nikad nije kasno da se nekome ugreje duša i da se neko voli kako se nikad nije voleo. Kasno je samo za ono što je ubijeno. Kasno je samo za one što su ubijeni. Obukla se i zakoračila u neki novi život bez života.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…

Editors choice