Uz popodnevnu kafu posle posla u kući uglavnom drnda televizor. To je onih pola sata do sat vremena odmaranja mozga od zvonjave telefona, buljenja u kompjuter i svega ostalog. Regeneracija pre nego što se latim nečeg drugog što zahteva angažman vijuga. Taj međuprostor u kojem se trudim da bukvalno pustim mozak na otavu ispunjen je pozadinskim zvukovima “Prijatelja” ili slične polučasovne serije koju znam napamet, ali koja i dalje može da me opusti, nasmeje i podseti na neka davna, bezbrižna vremena. Dnevna doza utehe u lepim sećanjima u kojima odzvanja smeh.
Tu slatku, lenju popodnevnu idilu često prekidaju bučne i nimalo kreativne reklame koje me preplavljuju informacijama o kreditima za stan, kola, o ratama bez kamate i sličnim načinima da se što više i što brže zadužimo kod različitih ovlašćenih dilera novca. Čini mi se da je ono što se najviše reklamira ono što najviše i nedostaje, a u Srbiji je to definitivno novac. Svima koje poznajem stalno nedostaje novac za osnovne stvari, bez obzira na činjenicu da svi rade. Mnogi sve plaćaju na rate ili na kredit jer im kad namire svakodnevne potrebe ne ostaje ništa, ili vrlo malo čime bi mogli da ispune svoje slobodno vreme.
Tačnije, prosečan, mlad čovek u Srbiji živi sa jako malo sredstava. Pod pojmom življenja podrazumevam hranu, prebivalište, plaćanje računa i ponekad neku krpicu. A šta je sa duhovnim potrebama? Šta je sa usavršavanjem, hobijima, sportom i putovanjima? Kad god se ide na neki put, uvek se spava kod nekog ko živi u gradu koji posećujemo, jer nema teorije da bismo mogli da platimo i put i smeštaj i da imamo za trošak. Ne žalim se, ali sam se ipak nadala da ću posle pet godina radnog staža moći da ne putujem kao student, što smatram sasvim normalnim očekivanjem.
U poslednje vreme reklama koja me je navela da često razmišljam o ovakvom načinu života, od danas do sutra, od prvog do prvog i sve to uz velika odricanja i na kredit, je ona u kojoj mladi par štedi za stan i svega se odriče i pere veš kad je jeftina struja. Na kraju ih ipak banka spašava iz kandži zle sudbine kreditom koji je tako povoljan da mogu da uzmu i stan, a i da idu na more. I tako su na kraju oni jako srećni i zadovoljni jer imaju sve što su poželeli. Jedva su se nekako mučenici skrpili, ali dobro, kupili su malo zaslužene slobode i uložili u dugoročnu investiciju za budućnost.
Okej pauza! Možda to deluje bajno, ali ja se i dalje pitam zašto dvoje mladih radnih ljudi u ovoj zemlji moraju da biraju između mora i stana. Da, u redu, život je odricanje, žrtvuješ se na svakom koraku da bi sutra imao nešto svoje. Vredno radiš i štediš, ali šta se dešava kada na kraju shvatiš da u stvari sve to što ti kao imaš poseduje tebe i da ti je život prošao u izmišljanju finansijskih vratolomija koje su te do srži iscrpele? Ako pođemo od toga da su trenutno u Srbiji najpopularniji gotovinski krediti jer narod popunjava rupe u osnovnom budžetu i definitivno ne razmišlja o stambenim kreditima, jasno je kakve akrobacije su neophodne da čovek preživi.
Takve reklame me uvek pogađaju jer me nepogrešivo podsete na scenu iz filma “Rane” kada Miki Manojlović odvali WC šolju i vodokotlić i onda beznadežno nabraja: “Eto ti ga na, šolja 150 maraka, cev 30 maraka, penzija 35 maraka. Ako se prištedi za jedno 8 meseci ima da kenjam ko čovek gospodski.” I onda prisloni pištolj uz slepoočnicu.
Ne kažem da je situacija toliko dramatična, ali ne mogu da kažem da se to više ne dešava.
Elem, taj momak i ta devojka iz reklame bi trebalo da oslikavaju prosečne parove u Srbiji danas, koji prosečno zarađuju i svoje prohteve, koji sigurno nisu samo materijalni, sveli su na nezasluženi minimum da bi sutra imali svoj kutak, svoju slobodu, svoj život. Dok to bolje sutra dođe oni će se probuditi već sredovečni, umorni i ogorčeni zbog godina koje su proletele i života koji je prohujao u problemima i dugovima. Da ne napominjem da će usput morati da progutaju i poraze poput nam omiljene estradne pevačice, da ne kažem ucveljene samohrane majke, koja stvarno kupi slobodu na kredit, stavi kuću pod hipoteku i ne mora u zatvor.
Par koji ide na more, a uzeo je još i kredit za stan je u današnjim uslovima života iznad proseka. A takvih je mali procenat. Prema poslednjim istraživanjima najviše 15%. Većina se zadovoljava što na kredit priušti sebi neka kartkoročna zadovoljstva da bi na trenutak imali iluziju da normalno žive i da bi se dobro osećali. Pa jel to sloboda? Ne bih rekla. Složićete se da smo ipak zaslužili bolje. Meni je stvarno dosta, a vama?
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.
