Prebolećeš ti to, samo polako, vreme leči sve. Dobro, to je istina. Ali za to vreme, imate puno pravo da budete očajni, da patite i da u potpunosti potrošite očajanje i patnju. Zapravo, tome vreme i služi.
Prestali ste i da se žalite i da pričate prijateljicama kako se osećate, jer ne želite više da budete slučaj na kome rade, nastojeći da vam pomognu da se što pre oporavite. Jer sve su vam predložile hiljadu načina da skrenete pažnju sa crnih misli, da spojite pokidane niti života, da se razonodite i družite, da prebolite raskid, da upoznate nekog novog, da živite svoj život koji je na hiljadu, vama za sada tajanstvenih i nepoznatih načina vredan življenja. Niko vam nije rekao da imate pravo na slomljenost i očajanje, da ne treba da se lečite jer niste bolesni i da prigrlite patnju, jer samo tako ćete same doći do onog momenta uvida, da vam je potrebna radost života i da vam je dosta patnje.
Imate pravo da doživite kraj sveta
Kraj sveta je kolektivni strah, genetski utkan u ljudska bića, koja su u prapočecima svedočila raznim katastrofalnim krajevima svog sveta i načina života. Kad se vaš lični svet raspadne i slomi, taj strah doživljava svoje ispunjenje. Ono što ne treba da radite to je da ga potiskujete i umirujete, jer imate izuzetnu priliku da se sa njim suočite i da ga shvatite. Ostvarivanje strahova vodi u njihovo osvešćivanje i u jačanje sposobnosti za prihvatanje realnosti. Jer, svet vam se srušio, a vi i dalje nekako funkcionišete. Ustajete svakog jutra, krećete se, obavljate rutinske poslove, začuđeni da je tako nešto uopšte moguće. Fantastičan osećaj. Najdublja patnja se uvek graniči sa najčudnijim čudima života.
