Svi mračni putevi iluzije vode u pakao, to svi znamo. Ne znam samo zašto tako očajnički ubeđujemo sebe da to nisu iluzije i da samo treba da budemo istrajni i fokusirani na ono što želimo i da moramo da nađemo onog pravog, jer nam je sudbinski namenjen i ako samo ne prestanemo da tragamo, sigurno ćemo ga naći. Ili ako prestanemo, umirimo se na jednom mestu, da se ne mimođemo, ako dovoljno uporno čekamo, on će se pojaviti – tada ne moramo ni da hodamo paklenim putevima, pakao nam dolazi na noge.
Dobro, ima mnogo puteva do pakla, popločanih dobrim namerama, je l’, ali dobre namere su iluzorne, tamo gde nedostaje svest o tome šta je realno.
Hoću da kažem, Onaj Pravi nije realan. Ne postoji. Izmišljen je. Izmaštan. Što je najgore, nismo ga same izmislile i izmaštale, nego smo kreirale neko frankenštajnsko stvorenje, sastavljeno od delova koji nam deluju prilačno. A sve po uzoru na onog princa i konja mu.
