Ubeđenje da deca treba da nas slušaju uvreženo je u našoj kulturi. Neposlušnim i nevaspitanom nazivamo dete koje ignoriše naše zahteve i sprovodi svoje namere i onda smo u problemu – ne znamo kako da podržimo njegovu nezavisnost i ne sagledavamo svoju ulogu roditelja na pravi način. Osećamo se nemoćno, jer nas deca ne slušaju – ne samo da ne izvršavaju naše zahteve i ne slede uputstva, nego nas bukvalno ne čuju – isključe se i pružaju otpor celim svojim bićem. To znači da nismo pronašli dobar način da sa njima komuniciramo i da treba da menjamo svoj pristup. Evo najčešćih grešaka koje pravimo u nastojanju da deci „utuvimo“ ono što smatramo da je važno.
Previše govorimo
Detetu se treba obraćati jednostavno, direktno i konkretno, onako kako je u stanju da primi i razume. Ako previše govorimo, sipamo suviše informacija koje dete nije u stanju ni da primi, ni da obradi, izgovaramo predugačke rečenice i imamo monolog koji predugo traje, malo dete to nije u stanju da razume i da prati, a veće dete je naprosto „smoreno“ i „ugušeno“ našim „popovanjem“. Potrebno je da se izražavamo jasno, neposredno i efikasno, ako očekujemo da dete obrati pažnju na ono što govorimo.
