Ozbiljna je to stvar – muško zaljubljivanje i vezivanje. Oni će se boriti i opirati, a kad prestanu i najzad pristanu da se prepuste osećanjima, kad priznaju i prihvate ljubav, oni se tom (novom) iskustvu predaju do kraja. Možda ovo zvuči sumnjivo i možda se oni i dalje opiru kroz svoje mačističko ponašanje, ili neke druge gluposti, ali kad pogledaš oko sebe one koji su ostavljeni i razvedeni videćeš sliku muškog jada i izgubljenosti – oni izgleda ne mogu da žive bez žene za koju su se vezali, a da ostanu svoji, da ne izgube svrhu i smisao i da ne “podivljaju”.

Oni su odrasli učeći da sakriju svoja prava osećanja (jer to je muški)

Pošto su čitavog života učili kako da se kontrolišu, kako da potiskuju svoje emocije, da se prave da im je svejedno (ili da barem tako izgledaju) da ne dozvole da neko vidi njihove slabosti, da ne plaču i ne budu “seka-perse” – kad ta brana jednom prsne, kad se taj zid sruši – snaga osećanja ih osvaja toliko da više ne mogu da žive na isti način.

Oni se zato mnogo teže opravljaju od slomljenog srca, jer kad jednom zavole, u stanju su da nastave i da vole do kraja života i često ne mogu da se pomire sa tim da ih je partnerka ostavila i ne mogu da shvate zašto nisu bili dobri partneri – jer bujica ljubavi ne garantuje da će odnosi biti dobri i stabilni, niti donosi mudrost u ponašanju u vezi i upravljanju osećanjima.