Zašto smo toliko različiti?

Zašto smo toliko različiti?

Nekada davno živeli smo drugačije. Život se svodio na potragu za hranom i parenje u čoporima od oko 25 lovaca i skupljača. Sve veštine potrebne tada, da preživimo, prenosile su se formulom “s kolena na koleno” i formirale naš DNK. Pre tridesetak hiljada godina, rastao je broj naših primitivnih predaka usled proste operacije množenja. Mozak i telo evoluiraju, uspravili smo se i polako, kako ko, počeli da mislimo i svojom glavom. Tvrdimo da neki muškarci nisu napredovali od tog doba i potpisujem da nismo daleko od istine. Telo nam se i nije bitno izmenilo od tada, samo ga koristimo u druge svrhe. Izuzev, recimo, Novaka Đokovića i drugih ljudi koji koriste i telo i mozak, mnogi ne izlaze iz kuće, sede po kancelarijama i životare. Nije ni čudo što žene duže žive – više rade, psihofizički su aktivnije.

tako slicni a napredovali smo Zašto smo toliko različiti?

Tako slični, a evoluirali smo

Razlika koja postoji danas u pogledu muškaraca i žena uzrokovana je našim precima i njihovim načinom života.

Žene su čuvale decu, skupljale bobice, spremale hranu. Da bi preživele i olakšale sebi posao, družile su se, komunicirale i tako učvršćivale međusobne odnose. Pažnja im je bila usmerena na više stvari – nuna dete jednom rukom, čisti jazavca drugom, dok dovikuje saplemenici da stavi kafu, tako da su se osposobile za obavljanje više zadataka istovremeno – multitasking. Tako je i danas. Žene se druže u grupama, veoma im je bitno da budu prihvaćene. Sređuju se, lickaju, mackaju i čerupaju, biraju što boljeg frajera, posao. I sve to zbog drugih žena. Dragi muškarci, ženama je bitno šta druge žene misle, prioriteti su u pitanju. Žene pokušavaju da princip druženja sa drugim ženama upotrebe na muškarcima i tu greše. Morale smo izmišljati sebi obaveze i analizirati hiljadu stvari ne bi li popunile vreme, a oni ne. Nama je potrebna priča, zbog bliskosti i učvršćivanja veza. Kada im ispričamo kako je protekao dan, požalimo se ili tako nešto, oni će skočiti da reše problem. Bez suvišne priče. To im je u krvi. Mi ćemo se uhvatiti za glavu i misliti da hoće da nas skinu sa dnevnog reda.

A muškarci? Kao i pre, tako i sada, žele biti glavni u plemenu (društvu, na poslu, u kraju, gde god). Njihov osnovni i primarni cilj bio je pronaći i uloviti nešto za jelo, nakon jela valjati se se ženama po travi, kamenju i nekako su se tu i deca pojavljivala sporadično. Nisu tako brzo razvili komunikaciju, jer im nije ni bila potrebna. Prošlo je poprilično vremena dok su stariji shvatili da mogu te mlađe obučiti i poslati u lov, da se ne valjaju okolo, valja toliku decu prehraniti. Te su ih trenirali, da bi oni odmarali, izdavali naređenja i valjali se sa tim istim ženama. Vremenom su već shvatili da što bolji lovci postaju, to ih više cene, jer donose više hrane i mogu da biraju žene. Pretpostavljam da je to bio i osnov komunikacije između muških pripadnika plemena, da je bilo drukčije sumnjam da bi do dana današnjeg progovorili. Hvala seksu!

Tako se razvio i osećaj konkurencije, koji ni danas ne jenjava, u svim sferama. Današnji muškarci i dalje takmičarski nastoje da budu što bolji, produktivniji, ne toliko da imaju novca koliko da budu na boljoj poziciji, a da se ne lažemo, to stvarno povlači da mogu da biraju žene (seks). Danas to nije tako lako, tako da oni pribegavaju nečem iskonskom, a to je – preterivanje, hvaljenje, preuveličavanje, laganje. Naravno, preci su i za to krivi. Sve je to duboko usađeno, srećom, socijalizacija ih je zahvatila, pa možemo sa njima prozboriti i koju normalnu. Sa druge strane, nije nam ni lako da razdvojimo proste vikače i lovce. Ipak, ne možemo zanemariti te porive, koje jasno uočimo kada ih obuzme nagon za parenjem, opstankom, dominacijom. Primitivno ili ne, žene i dalje na to padaju.


Iva Lekić voli podjednako da komplikuje i pojednostavlja, čvrsto veruje svom instinktu i ne daje obećanja, jer zaboravlja… Ima skoro savršen odbrambeni mehanizam protiv primitivnih oblika života koji nas okružuju. I dalje ne zna šta će biti kad poraste.