Dobro nam je poznat životni princip koji nameće društvo 15, ali i 21. veka. (S tim što je u 15. bilo bez ovog prvog dela, te je drugi imao počasno prvo mesto.) Poenta je da završimo tu školu, odnosno fakultet, ako baš moramo, i da se udamo za nekog finog i pristojnog. Da ga se dočepamo što pre. Ako to ne uradimo, nešto nam fali. Potpuno mi je jasno zašto se bake i deke ubedače kad im je unuka sa 25 godina “samica”; roditelje donekle mogu da razumem, pogotovo ako žive u manjim sredinama (činjenica je da manje sredine nameću i druge vrednosti, što se često ogleda u dobrom), ali je za mene bio pravi šok kad sam shvatila da su sve one koje su imale energiju, ideje, koje su htele da stvaraju i proživljavaju, svoje snove svele na jedan jedini. Najviše me poražava što čak ni u njega ne ulažu, već ga otaljavaju zarad forme i mišljenja drugih.

Kakav ja problem, zapravo, imam sa tim?

Problem je što je bračni život nešto što ti se nameće, što se očekuje da uradiš u određenim godinama, i što je većina to bespogovorno prihvatila osećajući blagu anksioznost ako to ne uradi do 25, a tešku depresiju ako se udadbeno ne zbrine do 28. (Pitam se samo o kakvom “modernom dobu” mi pričamo?! Tehnologija je možda na zavidnom nivou, ali svest ljudi u nekim segmentima nije doživela ni pomak bar nekoliko vekova.) Problem je što se više zaista niko ne pita da li to želi da uradi (i oni koji se pitaju često su toliko nesamosvesni da im se čini kao da zaista to žele, ali im je zapravo jedina želja da ispune tu društvenu funkciju, najnižeg stepena, rekla bih), već to radi zato što je društveno prihvatljivo. Problem je što se to ne radi iz ljubavi. Problem je što se više ne čeka onaj “pravi” (kakav god on bio), već “uhvatiš prvo na šta naletiš”. Onda se dobro istripuješ kako je baš on taj, trk sa njim pred oltar, pa istim tim trkom pred sudiju za nepunih godinu dana braka.

Zamislite do koje mere se bračna zajednica isforsirala kad je kod nekih dobila i krajnje negativnu i lošu konotaciju. (Frajere potpuno razumem što pomahnitalo beže od toga. Što da rade nešto što ne žele ako mogu da rade gomilu drugih stvari koje ih usrećuju? Šteta samo što su te stvari uglavnom samo, samo i samo odlasci u kafanu. U prednosti su jedino što ih društvo ne pritiska, nisu nepoželjni ako nisu u braku, te tako slobodniji lakše provale šta im je zaista potrebno). Pa zar to ne bi trebalo da bude jedan od najlepših životnih procesa (nikako ne mislim na svadbu, već na brak)? To bi trebalo da bude kreativni čin u koji se ulaže, koji se neguje i čuva, u kojem se eksperimentiše, koji se unapređuje i u kojem se uživa. Takav može da bude jedino ako se dve jedinke spoje iz lepih osećanja i razloga (i seksualnih pobuda).

slika 121 Završi škole i udaj se. Ma m(a)rš!

Ako je moja odluka i ako sam je donela iz pravih razloga

Ako neko doživi takvo ujedinjenje i sa 20 godina, nemam ništa protiv, blago njemu. (Ipak mislim da je retko, jer za dobar odnos moraš dobro da znaš ko si i šta hoćeš, a za to, opet, treba svakakvog iskustva koje teško da možeš da stekneš sa toliko, pa čak i pet godina više). S tim što takođe mislim da ako je to zaista odnos koji opstaje, zašto žuriti da se birokratski potvrdi? Preuranjeno pravno sklapanje braka opravdavam jedino zbog dece; za njih je po svakom osnovu bolje ako se rode u bračnoj zajednici. (S tim u vezi, maksimalno ne gotivim one zbog čije glupoće, nesvesnosti i nesavesnosti deca pate, pa žive sa jednim roditeljem ili sa dvoje koji se preziru). Opravdavam i kada se neka dočepa prve prilike jer hoće da postane majka. To je pretpostavljam najdragocenija mogućnost koja je ženi data i ako žena ima želju za tim, godine ne treba da predstavljaju problem (naravno, ne mislim na ekstreme, pre 18 i posle 50). Ali ako je zajednica zasnovana iz tog razloga, i nakon određenog vremena, kada taj “razlog” stasa, i kada ostanu dvoje stranaca koji ne znaju šta bi i kako bi jedno sa drugim, to ne treba da čudi, zar ne?

Ali vi koje priželjkujete bajku, a udate se za žabu koja nema mogućnosti da postane princ, dobijete basnu iz koje druge izvlače poente. Od hiljadu guski ja sam naučila nešto: da brak neću sklapati onda kada socijalno okruženje smatra da treba, da ga neću sklapati samo zato što socijalno okruženje misli da treba, i da ću dati vremena i prilike da se pojavi osoba sa kojom će moj bračni život da bude kreativan proces u kome će obe strane podjednako uživati, jedno sa drugim, ali i sami sa sobom. A socijalno okruženje može da se… pip!


Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.

Editors choice