Bio je kišan i maglovit dan, stajala je na prozoru sama, sećala se sretnih dana, sećala se njega, nije mogla da se otarasi demona prošlosti. Misli su podivljale, letele su svuda i opet se iznova vraćale na njega, na nju, na njih, na taj bolan dan…

Stajali su zajedno u parku, razdvojeni kao nikada dosad, tako blizu, a tako daleko jedno od drugog. Reči su padale po njenoj duši kao oštro, teško kamenje. Teške i surove porezale su dušu i prepolovile srce. Poslednja reč bila je krik. Krik duše koja se cepa, kamena koji puca. Znali su da ovaj rastanak znači zauvek. Znala je da se nikada više neće sresti, nikada onako voleti i nikada više razumeti. Više nije bilo mesta nežnosti, radosti, ljubavi… A i dalje su se voleli… Barem je ona volela, volela ga je svim srcem i znala je da neće prestati. Verovala je da nikada nikog neće tako želeti kao njega, da niko neće tako buditi njene osećaje i uzburkati njene misli. Gledala je kako je ostavlja, gledala i plakala. Beli biseri tekli su niz njeno lice bez prestanka, a ona se pitala “zašto”. Zašto je ljubav tako bolna i surova? Nije bilo odgovora, jecavim krikom ga je dozivala, dozivala je nebo i zvezde da joj pruže odgovor, ali odgovora nije bilo. Ta nema muška figura polako je odlazila, bez odgovora…

Slika 147 Zbogom prošlosti!

Ljubav može zameniti sve, ali ništa ne može zameniti ljubav

I ona je otišla, skupila je snage da ustane, da krene, vukući se do kuće… Htela je da vreme stane, da zaustavi te proklete kazaljke i vrati ih unazad, htela je da sve bude kao pre…

U strašnim burama, kada je more ključalo kao zemljina utroba, nebo postajalo crno, a oluja se obesno poigravala, činilo joj se da dotiče tajnu čovekove ništavnosti. Radost i nada neizvesni su, izvestan je samo bol. Verovala je da je ljubav kazna za greh počinjen u rajskim vrtovima.

Vreme je teklo, dani beznadežno prolazili, kazaljke neprestano okretale i sve tako ukrug, više nije znala gde je, šta je i kako će dalje. Stajala je i dalje pored prozora, nema i bezlična. Sakupljena u sebe pokušavala je da pronađe neki oslonac, neki spas. Nije ga bilo. Pronašla je samo uzdrhtalo čekanje na pisma koja nikada nisu stizala i satrulo seme nade, krhotine svog ponosa. Misli su i dalje divljale, bile su opasne, pustila ih je da rastu, da ožive i premreže joj stvarnost kao paučina belinu praznog zida.

On je i dalje bio tu, stvaran, veseo, nežan, boravio je u tajnim odajama ovekovečenim zajedničkim trenucima. Pleo je meki sag sećanja, spuštao ih na nju kao na prostirku. Dodirivao je pogledima, osmehivao se kao da ljubi. Tragovi njegovih reči ličili su na otiske ugriza. Znala je da patnja može imati različita imena, ali uvek isto lice…

Iznenada njene misli prekinuo je nepoznat čovek, nepoznati prolaznik zagledan u nju koja usamljeno čeka na prozoru. Čeka, ne znajući ni šta, ali on je izgleda znao. Duboke plave oči trgnule su je. Uzvratila mu je osmehom i otvorila prozor…

Tada je shvatila šta je cilj. Suočiti se sa samim sobom, izvrnuti dušu i misli, istresti sva sećanja, pokidati sve šavove i zagledati se u budućnost širom otvorenih očiju. Zameniti patnju utehom, a utehu nadom.

Ništa nije slučajno, sve što se dešava čoveku, ma kako beznačajno bilo, ima neki viši cilj, neki dobar razlog. Rešila je da se otarasi tereta prošlosti, da zaboravi i oprosti, da pronađe sebe i svoj put. Saznala je da čovek zaista dobije ono što želi, samo što zaslepljen mutnim i zgrčenim naličjem, ne vidi pravo lice svoje želje. A ono zaista postoji i pažljivo bira čas kada će nam se pokazati…

Slika 233 Zbogom prošlosti!

Ljubav je blago koje se može osvojiti samo kroz borbu sa samim sobom

Sada je sve ostalo iza nje, u uzburkanom metežu prošlog vremena. Uspomene je odbacila, jer uspomene su teret. Skinula je ogrtač patnje, odbacila plašt bola, pronašla je zrno utehe, trag slobode, blesak vere i nadanja. “On” je ostao na stranicama ove priče, u rečima ovog teksta, na putevima koje su zajedno prešli. Ostala je samo senka, prazna i hladna kao slova njegovog imena. Ostala je samo senka čoveka izgubljenog u večnosti…

Jedini povratak je kada se čovek vraća samom sebi, a najbolji put je onaj koji ne vidimo odmah, ali znamo da negde postoji, u srcu pratimo njegov trag.


Jelena Šipčić studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Obožava modu i voli da piše o njoj. Čvrsto veruje da će jednog dana postati uspešna novinarka.

Editors choice