crna uciteljice1 Zbogom školo, nisam te ni volo

Imate li komentar?

I, naravno, nastala je rasprava na fejsu, jer svako ima iskustva sa školom. Kao bivši ili sadašnji učenik, kao nastavnik ili kao roditelj. Decu nismo pitali. Tačnije – decu ni mi nismo ništa pitali.

Uča: Promašio je temu.

Cica perlica: Nije, a i priprema je.

Aca: Kapiram da ga je sjebala poslednja rečenica.

Ja: Prosvetni radnici često su čudo od rigidnosti, a duh i otresitost nikada se ne nagrađuju, jer su zastrašujući.

Atos: Ovako se ubija autentičnost.

Ja: Još gore, izjednačava se sa neuspehom.

Pa je onda Uča prozvao roditelje, a ja sela da napišem malo više od posta na fejsbuku.

Pedagogija je jedno, prosvetni rad drugo, a roditeljstvo treće. Vrlo se retko sva tri srećno spoje u korist deteta, čak i kad imaju izuzetne predstavnike (u izuzetno retkim situacijama). Prosvetni radnici uvek su ubeđeni da rade u interesu deteta, kao i roditelji. I jedni i drugi potežu čuvenu rečenicu o pravljenju čoveka od deteta, a meni je ta priča potpuno pogrešna, čak opasna. Niko ne govori o poznavanju deteta, o uvažavanju, usklađivanju i prilagođavanju sadržaja načinu na koji svako posebno dete kapira i usvaja. U stvari, govore na nekim seminarima, ali praksa je ono što onemogućava svaku dobru teoriju, a praksu čine nastavnici. I roditelji.

Deca su tek tamo negde, male kolateralne štete borbe na stazi od trnja do zvezda. Zabrinuti i zastrašeni ili besni i buntovni. Puni pitanja koja ne mogu i ne smeju nikome da postave, jer radoznalost nije po programu, narušava raspored, oduzima vreme, smeta i treba je suzbiti. U neprekidnoj opasnosti da na nepostavljena pitanja iznađu pogrešne i destruktivne odgovore.

Roditelji neefikasni u roditeljstvu, puni krivice što ne mogu deci da obezbede sve što misle da im treba, ili arogancije jer mogu i jasno im je da se sve kupuje.

Nastavnici frustrirani svojim položajem, iz petnih žila trude se da poštuju nametnuti plan i program i da decu nauče nečemu korisnom (kako se izračunava ugao od 27 stepeni i 13 minuta, koju razdaljinu pređe ptica za dva sata ako leti brzinom od 50 km na čas i za tri minuta pređe… da ne tupim dalje, ali svaki nastavnik ubeđen je da je njegov predmet najvažniji i najkorisniji).

Neka deca pronađu sebe u postizanju rezultata. Neka druga deca nikada ne dožive osećanje postignuća, jer se ne uklapaju. I među jednima i drugima ljudi postanu oni koji su od početka imali materijala za ljude: istinoljubivosti, pameti, razumevanja i sklonosti ka pronalaženju tačnih i konstruktivnih odgovora na nepostavljena pitanja.

Razapnite me sada, ali ima zle, pakosne, lažljive i opasne sadistički nastrojene dece i to nije samo faza u razvoju i razlog za par razgovora kod školskog psihologa. To su geni, karma, materijal. I oni nauče da kriju neprihvatljivo, kao i da koriste svoje sposobnosti. Ali to nisu ljudi i neće ni biti. Ne u ovom životu.

Mnogi od njih postanu roditelji. A neki postanu nastavnici.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice