Kadrovi Romerovog (Eric Rohmer) filma “Zeleni zrak” (Le rayon vert) oslikavaju razgovore mladih ljudi, bez akcije i uz vrlo malo muzičke podrške. Gluma u filmu je improvizacija na najvišoj noti, jer scenarija gotovo da nije bilo. Šetnje uz obalu mora, romantični gestovi, izraženi kroz dijalog aktera navode gledaoca da uđe u film i da postane deo njega. Ova priča verodostojno prikazuje ljude i njihovu svakodnevicu kroz emocionalno bogate portrete.

slika 117 Zeleni zrak

Roman Žila Verna, nadahnuće filma "Zeleni zrak"

Delfina (Delphine) je mlada sekretarica iz Pariza koju tumači Mari River (Marie Riviere). Izostavljena iz svačijih planova za leto, zbunjena, razočarana i neurotična, oseća težak vazduh letnjeg Pariza dok korača praznim bulevarima tražeći rešenje. Nalazi na pločniku zelenu kartu – damu pik. Samopouzdanje joj se može meriti mrvicama i to je nagoni da traži smisao i izlaz u karti zelene boje. Ljuska njene psihe krhka je i lomljiva. Osećanja treme i straha deluju u njoj kao vezivno tkivo i izjedaju joj dušu. Na poziv odlazi kod drugarice u vikendicu. Ubrzo shvata da su u društvu sve parovi. Ne vidi smisao u vođenju površnih razgovora. Ne bere cveće, samo uživa u njemu i izluđuje je što to ne može da im objasni. Povlači se u sebe tražeći izgovor u nerazumevanju okoline. Ne zna šta želi i, uz primerene manire, odbija svaki predlog. Neprilagođenost joj ne dozvoljava da se zadrži i ubrzo se vraća u pust Pariz.

marie Zeleni zrak

Mari River kao Delfina

Ne podnosi samoću koju joj servira Pariz i sa neraspakovanim koferima upućuje se na sunčane Alpe koje napušta istog dana kada je i pristigla uz primedbu da “već zna ovo mesto”. Ne može da podnese ništa što je podseća na uspomene, trenutnu samoću i nju samu. Hoće preobražaj. Želi da se ponovo rodi, sa dečijim osećanjima, bez straha od razgovora. Bez ikakvog straha. Na tom putu traži sebe neumorno – ide od kuće i vraća se kući, pa opet odlazi. Film se bavi samoopsednutošću, njenim pogledom na život. Kako Delfina živi i diše, kako se snalazi u džungli ljudske interakcije, kako izlazi iz nje i nalazi svoj mir. Iako ne može pobeći od sebe, istražuje svoju dušu toliko da zaboravlja na klaustrofobiju svog tela.

Kao kartu spasa prihvata poziv da odsedne kod prijatelja u Bijaricu. Na plaži upoznaje švedsku turistkinju Lenu, toples koketu, koja pokušava da je oraspoloži. Bezuspešno. Njih dve se razilaze već kod prve jednačine. Njihovo viđenje suprotnog pola se razlikuje kao minus i plus. Delfina se ne snalazi u letnjim flert ispadima plavokose Šveđanke. Dok nju zadovoljava prvi flert, Delfina beznadežno čeka pravu ljubav. Nesposobna je da igra igrice zavođenja znajući da će je to dovesti samo do avanture za jednu noć.

U jednoj od besciljnih šetnji, nailazi na grupu starijih ljudi. Prisluškujući razgovor saznaje za zeleni zrak o kojem je, u istoimenom romanu, pisao Žil Vern (Jules Verne). Kaže se da kada ga osoba vidi, svoja i tuđa osećanja spoznaje kao magijom. Upijajući gotovo profesorsko izlaganje jednog člana grupe saznaje da je zeleni zrak redak, optički fenomen, posledica prelamanja svetlosti i zakrivljenosti zraka sunčeve svetlosti. Pojavljuje se na čistom horizontu, uz obalu mora, nakon zalaska Sunca ili neposredno pred izlazak. Ovaj fenomen Delfina doživljava kao proviđenje i misli da će joj pomoći da vrati psihičku bistrinu. Simbolika “Zelenog zraka” je upravo u okeanu njene neodređenosti i plutanja iz kog izranja zeleni zrak koji joj poklanja ljubav i pronalaženje srodne duše. Na kraju, upoznaje muškarca krojenog po njenim merama i uz zeleni zrak izlazi iz ljubavnog skitanja. Zajedno posmatraju zalazak sunca i poslednji sunčev zrak, zelene boje.

greenrayj Zeleni zrak

Zeleni zrak na nebu


Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.

Editors choice