Želim da ti kažem da si moje sve, ali…

Želim da ti kažem da si moje sve, ali…

Nedostaješ mi. Nikada ti to neću reći, nikad koliko. Nikada ti neću reći šta osećam prema tebi. Drag si mi. Mislim da bih mogla da te volim. Mislim da ne bih shvatio moje reči, moje emocije. Ne da nisi zaslužio, nego se plašim da nećes razumeti tu moju potrebu da budem pored tebe, da delim sa tobom sve ono što osećam, svaku moju potrebu. Ne, ne bi razumeo. Nisi takav. Ne razumeš šta su emocije. To je normalno. Nikada nisi ni mogao, tj. možda si mogao, ali nisi hteo. Normalno je da me zanima čemu neke stvari vode, a da to tebi bude banalno i glupo.

Dugo nisam osećala potrebu, ovakvu potrebu za nekim. Plaši me taj osećaj, taj strah koji me vraća u prošlost. Prošlost, koja je mene promenila, situacija koja me je naterala da postanem neko drugi, da sakrijem sebe. Nekad je lako izboriti se, navikneš se, naučiš kako da se ophodiš prema nekim stvarima. E, sve to ti ne bi razumeo. Ne bi mogao da shvatiš. Ne bi znao da se snađes, da se suočiš. Mene to plaši. Šta ću ja? Šta ja dobijam što krijem sve u sebi? Šta ja da uradim, da bih ti pomogla da me razumeš?

v Želim da ti kažem da si moje sve, ali...

Kako znati da li rizikovati ili ne?

Ne, nisam naporna, nisam dosadna, ne očekujem previše, prestala sam odavno da očekujem, ali pojavljuju se neke emocije. Nešto što znam šta je, nešto sto mi se već desilo, nešto što nikada neću zaboraviti i sto će me uvek pratiti. Ne želim da dođe ponovo do toga. Ne želim reprizu. Želim nešto novo. Želim da mi bude uzvraćeno sve. Da ne moram da strahujem. Ok, da, meni jeste rečeno da me neće zajebati, ali koliko ja u to da budem sigurna? Kako? Ne mogu. Ne želim da mozgam, ne želim da razmišljam, ne želim. Želim sve to da vidim. Dela, ne reči. Mislim da sam samoj sebi dosadila sa nekim svojim greškama i glupostima. Došao je kraj. Ja sebi ovo ne mogu da dozvolim.

Možda bi bilo najbolje da zaboravimo na sve. Moram. Ne mogu da strahujem da li ćeš ti razumeti moje reči, emocije, moju želju. Znam da u životu ne ide sve po planu, ali počinjem da se gubim. Možda je bolje da odustanem. Ali šta ako se budem kajala? Šta ako mi bude krivo? Ali, sa druge strane, šta ako me ne shvati. Mislim da bi me to više povredilo. Uvek mogu da odustanem, ali plašim se da posle ne bude kasno. Ne znam. Pogubljena sam. Pobegla sam. Tražila sam odgovor, ali nisam ga dobila. Jedino što mi je ostalo je da ćutim, da sačekam još malo. Još malo mogu da izdržim.

Izvori fotografija: Weheartit.com, Mindfulbalance.org


Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.