Želiš li da čuješ?

Želiš li da čuješ?

I dalje su sedeli u onoj maloj, sivoj sobi. Ostatak kuće je mirovao u potpunoj tišini. Njegove reči se danas nisu čule, a vetar su sprečavala zatvorena vrata. Čak je i tišina utihnula, postavši, ponovo, tišina.

Mladići nisu govorili. Gledali su ga, a starac je odlučio da mu je toga, za sada, dosta.

– Da, pa, dobro… Možda vas je ovo malo zbunilo. Nije lako zalaziti u njegove misli. Bar njemu nije lako.

– Pričaj nam starče. Šta je sledeće?

– Da, da, trebalo bi. Došao je taj dan, vidite, a i nije ga baš preterano očekivao. Uopšte, zapravo. Uglavnom je odustao, ili je barem odustajao kao što je to uvek radio, neodlučno. A znao je da će se truditi i dalje, da će dati i poslednju svoju misao za tu savršenu ideju koja je stanovala u njegovom srcu od rođenja. I, zadivljujuće, nije to bila poslednja misao. Bilo ih je još mnogo posle nje, beskonačno možda. Zato ga je i iznenadila. Vidite, bila je to devojka. Ali, gospodo, nije to bila obična devojka, o ne, nikako. Šta bih vam rekao o njoj… Bila je visoka. Ne viša od njega, ali visoka za devojku. I to mu se tako neverovatno sviđalo. Ona, recimo, nije volela tu činjenicu, ali eto, tako je bilo. Bio je sam tada, znate. Zaista sam. A zaista je želeo nju. Ali, nije odustajao, hodao je dalje, i dalje sam. Grad mu se sve više činio kao mrlja od snova nepoznatih ljudi, koji su živeli iza nejasnih prozora, koji su vozili loše nacrtane automobile, parkirane ispod nečega što je sada izgledalo kao veliko žbunje na crnim štapovima. Bledeo je njegov svet sve brže, i odjednom mu je postalo jasno. Nije to bio njegov svet. Tako ga je videla ona. Nije ni imao priliku da joj pokaže svoje dane, da srcem stvori sobu samo za nju. Šteta, moja gospodo. Ali, srećom, to nije bio kraj. Vidite…

Slika 11 Želiš li da čuješ?

Želeo je da ga naslika samo za nju...

Njen korak, pouzdan, i radoznao. Kao da je pri svakom pažljivo slušala šapat grada, i svaki od dodira prstiju na svetu po kome je hodala. Tražeći nešto, nekoga ili sebe, i njeno lice bi svaki put, malim uzdahom obrve, reklo da nije važno, naći će ga već. Gleda je. Gleda kako mu prilazi, i pruža mu svoj obraz. Kao da mu govori čuje li šta ona sada misli. Hteo je nešto da joj izgovori. Nije mu se to do sada desilo nikada, da ostane bez reči. A i pomislio je, zaista, šta bi joj to mogao reći rečima što neće učiniti jedan. Jedan dodir na njene usne, koje ne znaju još uvek za dodir čiste ljubavi. Jedan dlan na njenom utihnulom obrazu, i jedan na njenom srcu. A kada ih je dodirnuo, o kada ih je dodirnuo, taj njen, kao ludi svet! Šta bi joj on to rečima mogao reći, što joj ne bi udahnuo jedan poljubac na njenim usnama. Izvadio je svoj telefon, i bele slušalice, i jednu je dao njoj.

– Želiš li da čuješ?

– Da… Zaista bih volela…

Puštao joj je svoje omiljene pesme, a ona bi mu pričala. Opisivala bi mu poljupcima svetove koje vidi, u koje ga vodi. Ponekad bi nešto i izgovorila, ali to bi radila samo kako bi njegov pogled mogao da je zagrli. A onda bi ga ponovo poljubila…

Pomislio je da drugačije mirišu ulice u ovom mesecu. Da trebalo bi da budu toplije. Nisu bile, ali nije ni važno. Osećao je da danas su drugačije. Osetio je jesenje jutro, tu tanku melanholiju koja čini mu prve trenutke otvorenih očiju. Osetio je to, nešto, što tera ljude da vole. Osetio je proleće na izlasku sunca, i tek pristigao uzdah leta, one nade da dogodiće se nešto zaista važno. Ne kosmički, ne za sve nas. Ali za neke. Za neke ljude. I pet dodira zime, toplog tepiha, vreline radijatora i šuma pahulja na njemu dok nestaju. Bili su pokriveni. Mada, možda i nisu. Zagrlio je. A njen pogled mu se uvlačio u pluća, i širio telom. Nije mogao da ne pomisli kako takvo stvorenje, predivno i zaboravljeno, leži pored njega. Ruku čvrsto obavijenih oko dodira njene bele kože. Osmeha njenih dugih nogu, proleća i sreće vrha njenog nosa na njegovim grudima. Osetio je četiri ili pet žica, i ritam bubnjeva. Sneg koji klizi sa gitare, i morski šum guma na asfaltu. Ustao je, a ona je ostala da leži na njegovom belom, čupavom tepihu. Ugasio je muziku, i u tom trenutku, u tom jednom trenutku koji nije postojao nikada pre, vladala je tišina. Ne obična, prazna. Ona tišina koja nastaje kada nisu potrebne reči, kada ga osmehom ljubi i pogledom šapuće, kada legne pored nje, i poljubi je. Poljubi je ponovo. Njene plave oči. Nju. Ljubav. Nju. Jer to je sada isto. Ona i ljubav su sada isto…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…