Žene ne vole logiku, one vole da nekako sve bude pristrasno i emotivno. One za sve u životu imaju neku kontru, stav ili princip koji ni njima nije jasan. I tako se pogodilo da već danima trošim ovu temu a nikako da kažem suštinu.

Zapravo žene više ne žele biti ravnopravne, one žele biti ravnopravnije od muškarca. Uradili mi ili neka žena bilo šta ishod je uvek isti. Sve je onako kako su one zamislile.

Evo jednog banalnog primera. Već danima me opseda drugarica, takoreći sestra, kako mi je krš u stanu i kako moram to da sredim.

Kako znam i umem. Jasno je to da ne umem da izvedem onako kako bi njoj bilo prihvatljivo. A onako muški, među nama rečeno je baš i nisam primetio neki krš. Par sudova u sudoperi i delovi od lap topa na stolu ne mogu biti neki krš.

Međutim, ta prašina koja je napadala iza neke vaze, TV-a i lampe je za nju nedopustiva. Plus šećer nije u posudi za šećer nego u originalnom pakovanju. I sos za špagete koji sam napravio juče nisam lepo poklopio u frižideru. Doduše kada se popela na plakar da bolje osmotri taj neviđeni krš u stanu, shvatila je da i na plakaru ima prašine. Sreća u nesreći je to da je na plakaru našla moje zimske cipele koje je ostavila prošli put kada je “malo” zavodila red u mom stanu. Eto mi zimskih cipela, taman sada kada se sneg otopio. A ja pravio onoliku frku bzvz. Pošto je njoj jasno da ipak danima priča sama sa sobom, juče ujutru je upala i sve to dovela u red.

I tako, kada sam se osvestio i ustao iz kreveta poželeo sam šolju savršene Jacobs kafe. Savršen Gold Jacobs sa dve kašičice šećera. Posle 45 minuta sam ipak odlučio pozvati je da mi malo pomogne.

– Sve sam ti sredila.
– Znam.
– I ni hvala da mi kažeš?
– Hvala. A sada bih ti bio zahvalniji kada bi mi rekla gde su mi patike?
– Koje patike?
– One crne.
– Pa tu su ti. Njih nisam dirala.
– Dirala si ih pošto sam ih ostavio pored troseda u dnevnoj sobi.
– Pa onda su ti u plakaru.
– Nisu tamo.
– A na plakaru?
– Jok.
– Pa ne znam gde si ih ti ostavio.
– Kažem ti kod troseda.
– Pa tu im nije mesto.
– Nije. Slažem se.
– Eto vidiš.
– Vidim. A sada mi reci gde im je mesto pošto moram da idem kupiti šećer.
– Pa imaš šećer.
– Imao sam ga dok ga ti nisi stavila na “mesto”.
– Stavila sam ti šećer u posudu za šećer.
– Koju od onih 300 posuda?
– Ne znam sad tačno. Ali ne možeš da držiš šećer u pakovanju.
– Mogu. Odnosno mogao sam.
– Jesi pogledao na polici iznad šporeta?
– Jesam.
– Sve posude?
– Da svih osam posuda sam preturio.
– A one pored šporeta?
– Naravno.
– Aha. A jesi pogledao tamo iznad sudopere ono krilo skroz desno?
– Slušaj, čak sam otvarao i fioke sa čarapama i nisam našao šećer.
– Ne?
– Ni patike.
– Pa tu su negde.
– To mogu i sam da zaključim.
– Jbg, ne možeš da živiš u kršu.
– Definiši krš.
– Znaš ti dobro o čemu ja govorim.
– Čak i da se složimo da je krš, što to tebe toliko tangira?
– Zato što ne možeš da živiš u kršu.
– Ok. Definisali smo prečnik kruga ove rasprave.
– Eto ja ti sredim ceo stan, a ti nisi u stanju ni hvala da kažeš
– Hvala puno. Hteo sam te pozvati na ručak danas u znak zahvalnosti, ali ne znam više gde su so, ulje, brašno, testenine. Isto kao što ne znam gde su mi patike, USB, kablić za telefon.
– Jesi pogledao u… ?
– Jesam, jesam, jesam…
– Otkud znaš šta sam htela da kažem?
– Jedino da si htela reći “jesi pogledao kod komšije u plakaru imalo bi smisla?”. Uostalom sigurno si sve to pobacala kao i svaki put.
– Moguće.
– Ako hoćeš dodji kasnije na sendviče. Naravno ako u stanu nadjem bilo kakvu obuću da odem kupiti namirnice.
– Sutra je moj rođendan.
– Super. Šta treba da uradim sutra da ne bih ispao muški šovinista?
– Sad ništa. Mogao si da središ stan, da ne moram ja. Ovako ne treba ništa.

Išla bi ta rasprava dalje, jer moj stan nije bio u kršu. A i da jeste, šta nju to zabole. Međutim lakše je bilo samo spustiti slušalicu.

Ako imaš neku cicu vodi je na šolju savršene Jacobs kafe. U kafić.


Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.

Editors choice