Ne znam za ostale, ali meni jako prija osećaj kada se rešim nekog (čitaj: kada izađem iz te besmislene simbioze koju neki zovu veza). Ponekad mi se čini da vredi žrtvovati koji mesec života zarad tog divnog osećaja oslobađanja, cvetanja, ponovnog rađanja. Nešto kao renesansa. Možda će sad neko pomisliti da sam uvrnuta, elem, i ja za većinu ljudi mislim isto, stoga smo kvit.

Tog jesenjeg popodneva, pre neke tri godine spuštala sam se svojom omiljenom dorćolskom ulicom. Ogledala sam se u izlozima butika i kafića, i uživala u jednoj maloj igrici koju praktikujem od rane mladosti. Naime, kad prođem pored nekog mladića ili grupe njih, obavezno pogledam u senku na asfaltu i sa zadovoljstvom konstatujem da se neko okrenuo za mnom. Bogu hvala, ta igrica me i dan-danas jednako uveseljava.

Međutim, u glavi su mi se kovitlale čudne misli. Četvrtak je. Telefon ne zvoni. Nekada je brujio kao lud pred vikend.

“Sonjita, gde si, kako si, gde ćeš sutra, jesi li zavečeru, kafu, sladoled…”, i tako u nedogled. Avaj! Svi su me zaboravili. Pomislih u jednom trenutku da sam duh i da kao hodam kroz staze svog života, međutim, brzo sam shvatila šta je po sredi. Ćurko jedna! Ko te terao da se zaljubiš i penzionišeš. Ok, nije mala stvar naći markantnog, mišićavog frajera sa biserno belim zubima plus tri godine mlađeg, ali, zar je to razlog da zaboraviš sve one silne đuvegije? Eto ti sad, on se igra sa svojom novom sajber igračkom (nikad više IT-jevac, kunem se), a šta ti imaš, pametnice?

I dok sam tako očitavala sebi lekciju, spazih jadnu naočitu priliku. D.! Ima Boga, pomislih u sebi. D. je jedno izuzetno simpatično stvorenje kome sam ja, naravno, zapala za oko. Beše to pre nekoliko godina. Naravno, počelo je kao i svaka druga priča- početna euforija, romansa koja obećava, aminovanje od celog društva a zatim moje čuveno “ne mogu”.

Nikada neću zaboraviti SMS koji mi je poslao nakon što sam ga iskulirala za obećanu večeru: “Sonjita, mislio sam da budem malo ljut na tebe, ali mi nekako ne ide. Šta mi radiš? Kad ćemo na klopicu?”

Ali, pobogu, pa ko može da se naljuti na mene?!

Nabacila sam svoj pobednički osmeh s namerom da mu se srdačno javim. Očekivala sam salvu uzbuđenja što me vidi, ali, ćorak.

“Ej, ćao…pa gde si ti?”

Šta bre gde sam, mislih se tad u sebi, gde je oduševljenje, euforija, kulminacija, ovo, ono?

“O pa, eto, tu sam, gde si ti, D., nema te sto godina…”

Ne završih rečenicu. Promrljao je kako završava neke obaveze po gradu, i dodao stvar koja me je dokrajčila: “Pa, imaš broj, javi se…da odemo na tu kafu…NEKAD…”

esprit co behind the scenes FH10 01 Ženite se momci

Bogu hvala, ta igrica me i dan-danas jednako uveseljava

Ne, to nekad nije zvučalo setno – tugaljivo u smislu da samo čeka da mu se ja javim. To nekad je zvučalo kao “malo sutra”. U čemu je štos? Nisam se ofucala, ugojila ili nešto slično. Zapravo, izgledala sam bolje nego ikad. Ovlaš smo se pozdravili i on je nastavio u svom pravcu. Oket, jedan manje. Ali, tu je armija obožavalaca. Uskoro će da bude po starom- telefon će da zvoni kao navijen, a ja ću da uživam u ulozi seoske mlade. Kao što rekoh na početku, neko će pomisliti da sam uvrnuta. Možda. Možda je to tako jer sam kao tinejdžerka bila prilično ružnjikava. Možda sam nesigurna, ali sve ukazuje da to nije tako. A možda mi je, kao i svakom stvoru na ovom svetu potrebna pažnja.

Neko je navikao na reflektore, aplauze, odobravanje, divljenje, ogovaranje, jednostavno, na bilo koju vrstu pažnje. Kao znak da postoji. Ja sam eto navikla da dižem prašinu, na ovaj ili onaj način. Oduvek. Što je najgore, to mi nikad nije ni bila potreba, jednostavno, nekako sam programirana da budem takva. Često su meni jako bliski ljudi isticali da me uopšte ne poznaju samo iz razloga što ne mogu da predvide moje poteze. I to je počelo prilično da me uveseljava. E sad, što bi situacija bila drugačija sa frajerima? Sviđam ti se? Znam. Misliš da ja mislim kako sam posebna zbog toga? Naprotiv – posebna sam zbog sasvim drugih stvari, a ne zbog tvojih podivljalih testoterona.

Elem, da se vratim na priču. D me je iskulirao, tačnije, postao je imun, međutim, tu je armija ostalih. Đavola. Kao da nikad nisam postojala. Bacih se u razmišljanje – da li je moguće da su me posle 10 meseci izolacije svi zaboravili? Više se ne oglašavaju ni oni kojima sam dobrih desetak godina nedosanjan san (doduše, njih tretiram kao psihiće).

Reših da uzmem stvar u svoje ruke. Namunjila sam se kao srednjoškolka za maturu i zaputila u klub iz kog svojevremeno nisam izlazila. Nisam stigla ni piće da naručim, kad ugledah, pogađate, D. Oket, ragazzo, glumio si malo ludilo, a sad ćeš da padneš u nesvest što me vidiš! Umalo ja da padnem u nesvest. Stajao je sa nekom kokoškom i samo mi blago mahnuo rukom. Lažem, devojka je bila kao šećer.

Tad sam shvatila – pa ko je lud mene da čeka? Život ide dalje, što kažu ljudi, niko nije nezamenjiv. S druge strane, i ja sam teško zasenjiva. Ubrzo su se pojavili neki novi udvarači. Dal’ zbog godina ili nečeg drugog, više mi to nije zanimljivo kao pre. Tu i tamo bacim koju žišku, čisto da ne ispadnem iz fazona, ali, od besmislenog vozanja i zaludnog davanja povoda sam definitivno digla ruke. Ipak, pored posmatranja senki na asfaltu, postoji nešto što mi redovno izmami osmeh na lice. Stari udvarači/obožavaoci me ipak nisu zaboravili. Ne, naravno da nisam toliko dobra riba da i dalje seku vene za mnom. Sada se javljaju da mi stave do znanja da su u ozbiljnim vezama, srećni, vereni… “Eto, kad nisi ti htela, ima ko hoće”, kao da svi jednoglasno govore.

Ženite se momci, k’o što kaže Karleuša. Bar mi je naročito drago što nikad nisam bila vaša.


Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.

Editors choice