1/3

Ove jeseni mi predstoje dva važna rođendana. Dobro, uvek su važni, rođendani su ono što slavi moja mala porodica i proširena porodica mojih prijateljica, mi smo iz vremena socijalizma, pa su nam slave, onako, pfff, ali su nam zato rođendani ful. I dečiji i naši. Volimo rođendane. Duvamo svećice. Moja najrođenija prijateljica proletos je oduvala svih pedeset, uz pevanje, zezanje i aplauze. Da li znate koliko je neverovatan poduhvat nabaviti 50 istih svećica? Nema. Možeš broj brate, praktičnije je. Ili onaj znak pitanja, kažu, najviše se prodaje. Ali torta prekrivena svećicama je baš onako u slavu svih tih godina, to je prava počast životu koji se nagomilao.

Druga moja najrođenija prijateljica nedavno je oduvala 45, u žalosti – ispratila je brak iz svog života, a zajedno sa njim i sve nade i očekivanja koja je imala od predstojećih godina. Sada treba da odboluje i da ponovo pronađe sebe, ljubav, nadu i očekivanja. Hoće, znam. Zato što je živa. Ko je živ, taj sve može.

Jer moja treća najrođenija prijateljica više ne slavi rođendane i na dan njenog pedeset prvog, mogla sam samo da odnesem buket cveća na njen grob, da popušim jednu cigaretu i da pričam glasno i plačem. I radim to, evo već pet godina. Nema je, nema života, nema bola, nema ljubavi, nema nade. Nema. Sve je to odbacila. A ja sam sve to prigrlila. I život i smrt, i ljubav i bol, i nadu i beznađe i veru i sumnju. Živa sam. I živo osećam bol moje žive prijateljice u žalosti za životom koji je želela, a više ne može da ga vodi i bol koja je moju mrtvu prijateljicu opredelila za odustajanje od života. I sve bolove svih žena koje volim, živih i pokojnih. Sve što osećam, oduzima mi dah, stvara mi knedlu u grlu, uzlupava mi srce i borim se da udahnem i pokušavam da se isplačem, da isperem suzama to zlato, to neizmerno bogatstvo kojeg sam puna do vrha i zbog koga osećam najdublju zahvalnost i najponiznije sam spremna da živim večno, kroz sve bolove koji mi predstoje.

blog2 3 Živim leto čekam jesen (BLOG)

Editors choice