Ovo zna umorni. I on bez sažaljenja napušta magle zemaljske, njene močvare i reke. – “Majstor i Margarita”, Bulgakov

Nikada više neću doživeti ovo jutro. Sitni, igličasti ubodi prolaze mi rukama. Utrnule su. Zaspali smo u grču, noćas. Kao davljenici, sa rukama ispruženim iznad glave i isprepletanim prstima. Poput mitskih ptica na požutelim slikama knjiga iz istorije. Ptica čije se perje na krilima ukršta, i tako užlebljeno, iznad njihovih glava, stvara utočište. Volite tu sliku. Često otvarate upravo tu stranicu knjige i posmatrate prizor na slici. Sve dok bol ne postane fizički prisutna. Možete prstom dodirnuti bilo koji deo tela i osetićete je. Bol. Otkud, pitate se. Zatim brzo, nagonski, liznete kažiprst i okrećete list, naizgled tražeći zanimljiviji sadržaj u knjizi, iako unapred znate da ga nećete naći. I… upravo u trenu kada vam slika prizora nestaje pred očima, shvatate da nešto umire u vama. Paradoksalno, zar ne?

Zbog tog osećaja sada trpim utrnulost ruku, u želji da ga produžim. I osećaj je mitski, može da postoji… Ne vidim naše ruke, oboje ležimo na leđima. Ona i dalje spava. Osluškujem teško disanje, skoro da čujem cviljenje vetra kroz njene nozdrve, koje se katkad pretvori u ropac, nalik gušenju. Narušavajući lirsku lepotu žene koja leži pored mene. Ne pomeram glavu iz straha da je ne probudim.

Vlažnost i toplota isprepletanih prstiju, šumno disanje, pogled u prljavobeli plafon sobe, svetlost koja nadire kroz prozor. Osećaji. Kada bih imao mogućnost da napravim fotografiju ove scene, bila bi crno-bela. Nacrtao bih crvenog konja na bedrima naših golih tela. Vezivno tkivo dvoje bića. Iskonska snaga, indijanska. Topot. Udarci kopita. Tu-tum tu-tum tu-tum… Snažne konjske sapi. Nabrekli mišići, na ivici pucanja. Zapenjena usta. Rrrrr. I oči. Oči konja. U njima, odlučnost. Spoznaja da sve zavisi od njega. Osećaji.

Kako smo zaspali ovako?

Uklješteni.

* * *

Svađali smo se. Razjapljenih usta. Divlje zveri u borbi za opstanak. Mogao sam jasno da vidim deliće pljuvačke kako izlaze iz njenih usta u nastupu besa. Lete vazduhom usporeno, kao okrugle, male planete koje talas njene kose brzo preklopi, usisa u sebe, kosmički duboko.

“Idi! Idi! Ako nas ne vidiš u budućnosti, onda idi! Odlazi!”

Izraz njenog lica je pun mržnje. Možda, više od toga, bola. Svoj izraz ne vidim. Njena ispružena ruka, prst koji pokazuje na vrata, drhtanje celog tela.

“Sebična si.”

“Znam. Jesam. Zar nismo svi?”

“Ne na taj način.”

Vrisak.

“Odlazi!”

* * *

Nekoliko sati kasnije poslala mi je poruku. “Ne ostavljaj me, molim te.” Međutim, već sam bio krenuo. Ređala su se sela, otvoreni putevi, šume. Prolazio sam kroz gradove. Pokraj ljudi na njihovim ulicama. Neki od njih su stajali sami, neki u paru, grupi. Nikada se ne pitamo zašto čovek stoji u grupi, već zašto stoji sam. Je li to prirodno stanje svesti? Možda zbog toga što grupa često nosi svoje obeležje, koje se lakše primeti. A čovek, sam? Zar nema i on svoje obeležje? Ili mu obeležje dajemo mi – pitanjem zašto stoji sam.

Dani su prolazili. Arhetipski besciljno. Putovanja su dobar izbor bekstva, jer nas čine drugačijim od onoga što jesmo. Putovao sam, ali nisam bio na putu. Lutao sam nepoznatim predelima, razgovarao sa nepoznatim ljudima, samo da bih zaboravio ono što je ostalo iza mene. Ali, nisam mogao. I, šta je, od svega, imaginarno? Ovo jesam ja. Gradovi i ljudi istiniti. Ali, u svakom odrazu svetlosti mogao sam da vidim njen lik, svaki kamen koji bih podigao bio je njeno srce, svaka misao posvećena njoj bolna, razdiruća. Kako razumeti nedostajanje, bol?

Sedamnaestog dana ponovo sam dobio poruku od nje.

“Hladno mi je.”

“Ne brini, uskoro će proleće.”

“Znaš na šta mislim.”

“Onda pusti muziku.”

“Nemoguć si… nedostaješ mi.”

“Zašto?”

“Kako zašto? Zar sve moraš da načiniš teškim?!”

Nisam odgovarao. Želeo sam da se vratim, ali nisam mogao da izgovorim ni reč.

Nedostajala mi je sitnica sa njom.

Kratka laž, “dosadan je film”, koju izgovori bunovno, tren pre nego što će zaspati na meni.

“Jao, nisam čula sat, zakasniću na posao!”, i brzi, bosi koraci, odlazak u kupatilo, ubrzani potezi četkice za zube, gunđanje, mahnito vađenje garderobe, oblačenje… Nadvija se nada mnom, uzima mi lice u dlanove, ljubi tren duže. “Volim te.” Stapamo pogled. Otvara vrata, izlazi. Udarci potpetica.

Polucilindar na njenoj glavi, i golo telo koje se uvija u “Kabare noći”, posvećenoj meni.

Mogao sam da upijem sada svaki od tih trenutaka ponaosob. Hranjenje sećanjima.

Pozvala je. Javio sam se, nastojeći da odglumim mir u sebi.

“Hej…”

“Znaš li zašto mi nedostaješ? Znaš li? Sećaš li… sećaš li se kako sam ti pričala da sam od svojih muškaraca tražila da mi stave dlan na grudi jer tako volim da zaspim, pamtiš li?”

“Da…”

Jedva sam čuo sopstveni glas. U ovakvim razgovorima često ostanem nem, bez mogućnosti da jasno izrazim ono što osećam. Nisam voleo da se pouzdajem u reči. Kroz slušalicu je dopiralo zadihano disanje, kao šum talasa na nekoj udaljenoj, pustoj plaži. Na kojoj je, zajedno sa hiljadugodišnjim stenama, i vreme stalo.

“Ali…”, nastavila je, “sa tobom je sve bilo drugačije. Ne znam otkud to, ne pitaj me.”

“To je iluzija, kida te bol.”

I mene je kidao, ali sam to prećutao.

“Tako si pametan!”, brecnula se.

Želeo sam da pobegnem, ponovo. Nagonski.

“I sam znaš koliko loše spavam. Još kada si prvi put došao kod mene, znao si to. Pitao si šta će mi tolika gomila lekova za smirenje, sećaš li se?”

Naravno da sam se sećao. Žmirkava lampa, drveni stočić i kutije raznih lekova razbacanih po njemu. I lutke. Desetine plišanih lutaka na naslonu kreveta, na policama, podu. Sa crnim očima, nosem i ustima, svaka od njih. U početku su mi delovale simpatično. Dok nisam vremenom shvatio da predstavljaju nju – strah od neprihvatanja i dečja posesivnost. Plašio sam se toga.

“Naravno.”

“A znaš… znaš da svaki put kada vodimo ljubav tražim od tebe da me grizeš, da me jako grizeš za grudi i da me ta bol uzbuđuje! Sjebano, zar ne?! Znaš šta je još sjebanije?! Kada te otac i majka tuku dok si dete. Ne tuku, urnišu! Iz dana u dan! A ti si dete, pitaš se zbog čega, ništa ti nije jasno! Pijana goveda! Kakva operacija slepog creva! Razvalio me je skot vojničkom cokulom jedne noći!”

“Ali…”

“Slagala sam te, znam. Pusti sad to. I ne moraš ništa da mi kažeš, znam sve, sjebana sam! I znam da te to plaši. Želiš da me zadovoljiš, i radiš to, ali te svejedno plaši! Ali ti nisi, kao ostali, polagao dlan na moje grudi pred spavanje. Stavljao si prst među moje noge i mazio mi ribu. Zaspala bih napaljena i vlažna, hej! Je li to normalno? Nije! Misliš li da to radi svaki par na svetu? Ne radi! I ne moraš ništa da kažeš, znam da to znaš i sam. I znaš šta još, jebe mi se šta moje prijateljice misle o tome! Nakon toliko godina, spavam kao beba, to je jedino što me interesuje.”

“Ok, ne moraš da psuješ.”

“Slušaj njega! Da li ti čuješ sebe, čoveče?! Ostavi me sada tvojih moralnih sranja!”

“Šta želiš da ti kažem?”

“Da li sam ja sanjala sve te noći, izmislila ih u svojoj glavi? Da li sam? Odgovori mi!”

“Nisi.”

“Onda se vrati. Molim te. Vrati se. Gde si ti… šta se to čuje?”

“Vetar. Stopiram.”

“Stopiraš? Ti nisi normalan.”

Ćutao sam. Voleo sam da stopiram, vraćalo me je u mladost, neiživljenost.

* * *

Vratio sam se. Čekala me je na stepeništu, u pižami. Drhteći od hladnoće. Zastao sam.

“Hej… hladno je.”

“Znam, nisam mogla da izdržim više.”

Ni ja. Ali nisam mogao to da izgovorim, da pustim iz sebe. Osećao sam se kao da nosim jato ptica u grudima, u kavezu.

“Zašto ne poletite?!”, povikao sam im.

“Otvori nam vrata, otvori nam vrata!”, kreštale su uglas.

“Ne mogu… jednostavno, ne mogu.”

Njen glas me je prenuo.

“Dođi, skuvala sam kafu. Nisi se brijao sve ovo vreme?”

Trepnuo sam, kao znak potvrde, i ušao unutra.

* * *

I, evo nas sada kako ležimo jedno kraj drugog. Prepletenih prstiju. Znam, osećam da više nikada neću zaspati i probuditi se sa ovim što imam sada. To je gubitak. Sama pomisao na ono što imamo nosi u sebi i misao o gubitku istog. Zbog toga se i ne usuđujem da se pomerim, želim da traje zauvek. Kao kada uzmete dah i zaronite u more. U dubinu. U nepoznato. Tada celo telo reaguje sa vodom, svaki vaš delić. I znanje se gubi, ostaju samo osećaji, iskonski osećaji. Čistota.

Nemoguće stanje.

Pomerio sam glavu u njenom pravcu. Osetila je. Okrenula se ka meni i pogledala me, još zamućenih očiju.

“Ko si ti?”, nasmešio sam se.

“Znaš ti ko sam”, promrmljala je sanjivo.

“Da… ali, u slučaju da ponovo odem i poželim da se vratim, a ti ne budeš više ovde, kako bih te našao?”

Namrštila se.

“Zašto bi otišao?”

“Bez razloga… pitam tek tako.”

“Raspitaj se unaokolo.”

Pogledao sam je u oči. U sitne, svetle tačkice njenih zenica koje su iskrile kao jutarnje sunce.

“Kako… kako da te nađem?”

Ovog puta se ona nasmešila.

“Samo pitaj ljude za Smrt. Znaće.”


Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.

Editors choice