Život u Srbiji i van nje

Život u Srbiji i van nje

Pretpostavimo da imam 21 godinu. Živim u Srbiji. Da sam iz jednog grada, a studiram u drugom, imala bih šanse da živim sama, ali ako sam iz Beograda i studiram u Beogradu, naravno da ne živim sama. Razlog je vrlo logičan, svoj stan sama ne bih mogla da platim, a moji roditelji ne pronalaze logiku u iznajmljivanju dodatnog stana da bih ja mogla “sama” da živim. I nekad mi padne na pamet – šteta, bilo bi lepo da se osamostalim, živim sa drugaricama, ali onda mi odmah padne na pamet kako bi to bilo komplikovano i kako bih morala sama da kuvam, ko bi tu sve čistio i spremao. A kod kuće mi ne fali ništa.

Pretpostavimo da imam 21 godinu. Živim u Nemačkoj. E pa, bilo bi malo drugačije.

Do sada sigurno više ne bih živela sa roditeljima, niti bih ja to htela niti oni. Uz neki usputni posao mogla bih da otplatim svoj stan mesečno. Roditelji bi uz svu ljubav i ponos bili zadovoljni što sam otišla iz njihove kuće i sada imam svoj život. Samostalnost se mnogo više ceni od zajedništva, a Srbi su “jedan od onih naroda kojima je porodica mnogo bitna i koji žive po grupama”. A sve je prouzrokovano materijalnom situacijom. Da mladi u Srbiji imaju uslova da se odsele čim postanu punoletni, možda bi to i uradili, ali uglavnom nemaju.

Vaspitani su tako da rano shvataju da je čovek sam u životu i da mora sam nešto da zaradi jer mu drugi neće pomoći, pa osamostaljivanje počinje veoma rano. Naši roditelji su veoma popustljivi. Van Srbije to bi verovatno funkcionisalo ovako: ideš na ekskurziju i roditelji to plaćaju? Dobro, onda se zaposli i otplati sama svoje časove vožnje. Ili: želiš još jedne cipele? Zaposli se pa ih kupi. A već od malena vam obećavaju da vam studije oni, roditelji, neće plaćati, i da morate da počnete na to da mislite… Onda kažu u šali – Možda ćemo joj i platiti, ali treba da razmisli kako se u životu ništa ne dobija za džabe.

Ali ni takvi roditelji nisu generacijski novonastali monstrumi koji žele da muče svoju decu. I oni su tako vaspitavani. Na Zapadu, ako posle svoje osamnaeste godine deca i dalje žive kod roditelja, ponekad plaćaju struju i vodu da bi se nečim odužili. Možda to nije tako čest primer, ali nije ni toliko neobičan. Da li je to u Srbiji zamislivo? Pa ne, jer mi nemamo para, a i suviše smo “normalni” da bismo se tako poigravali sa svojom decom.

Ali opet je tu razlika u materijalnoj situaciji. Možda bi i naši roditelji bili drugačiji da znaju da možemo da se zaposlimo i usput studiramo i sa tim poslom otplatimo bilo šta. I znamo koliko teško naći posao u našoj zemlji i zato nećemo nikoga (decu) bespotrebno da mučimo, treba da im pomognemo – to je uglavnom logika naše generacije roditelja.

Pripadanje grupi i manja samostalnost sa jedne strane je lakši put jer ne morate ništa sami da radite i drugi se brinu za vas, ali sa druge strane je teži jer vas tera da pripadate toj grupi i da joj budete što sličniji. Neuobičajene želje ili ideje uglavnom nailaze na odbijanje. Želiš da postaneš glumica ili pevačica? Nemoj to, nema od toga ‘leba. Želiš da studiraš likovne umetnosti ili filozofiju? I šta ćeš onda sa tim? Ne želiš odmah da studiraš, želiš da volontiraš godinu dana? Ako bi već da radiš nešto, radi za pare, šta imaš od volontiranja! I onda svi treba da krenemo na Pravni i Ekonomski da bi roditelji i svi oni od kojih zavisimo bili zadovoljni. A usput na vreme i sa “svojom generacijom! Zamisli da propustiš jednu godinu pa ideš na fakultet, a svi mlađi od tebe!”

Takvi stavovi nisu uobičajeni van Srbije jer se podržava različitost i samoinicijativnost, ako želiš da volontiraš – lepo, imaćeš više iskustva za posao koji ćeš kasnije raditi. A šta god da odlučiš da studiraš, znaš da ćeš neki posao naći, tako da nema komentara kao što je: “A šta ćeš sa tim kasnije?”

Izvan Srbije, severno i zapadno, veoma je uobičajeno da se odmah posle srednje škole volontira, ide na neku praksu ili jednostavno pauzira. Kod nas se to zove “izgubiti godinu” i izgubiti svoju generaciju, ali šta je zapravo loše u tome da odeš u Južnu Ameriku i učiš malu decu da pričaju engleski? U Srbiji to zvuči jako čudno, ali na Zapadu nije. Imaš pravo na svoj život i, ako ti misliš da tebi Južna Amerika može da pomogne ili da ti nešto donese, pa idi, srećan put. Pričaćemo kad se vratiš. Sa druge strane, kod nas postoji tenzija da se “završi u roku”, makar i nemali život za vreme studija, ali završiti u roku jer ćemo posle fakulteta “imati vremena za sve”.

Ono što je drugačije na univerzitetima u državama Zapadne Evrope je to što na jednoj godini nisu svi sutdenti iste generacije i što ne postoji termin “izgubiti godinu” ako si volontirao ili pauzirao neko vreme. Takođe, u toku studija nije ništa strašno ako odlučiš da godinu dana imaš praksu, ponovo odeš u drugu zemlju da volontiraš ili bilo šta drugo. Na kraju, posle završenih studija, imaš mnogo vše iskustva nego neko ko je samo studirao, a to je ono što se mnogo više ceni.

Mladi počinju da rade sa 13 ili 14 godina. Ne rade ništa posebno, ali zarađuju dovoljno da imaju nešto malo za sebe, a uče i da budu odgovorniji. Da sam ja rekla sa 13 godina da hoću da radim, moji roditelji bi verovatno rekli “pa šta ti pada na pamet, ti idi u školu, to je tvoj zadatak.” I fakultet je i dalje moj zadatak i ništa više, ali šta ću ja posle tog fakulteta moći da radim ako se budem samo njemu posvetila? Ipak, ne mogu ni da kažem odoh ja sad da se zaposlim jer znam da ne mogu. Da mogu da se zaposlim da radim jedan dan nedeljno i kada meni odgovara, možda bih se i zaposlila, ali to nije moguće.

Mladi ljudi u zapadnim zemljama su, što se tiče poslovnog, formalnog i materijalnog plana, skoro sigurno iskusniji od proseka u Srbiji, ali postoji i nešto u čemu smo mi iskusniji – izlasci do zore! Na Zapadu roditelji imaju manju odgovornost da određuju deci kada će se vratiti kući, kada je već zakonom propisano da maloletni ne smeju biti na ulici posle ponoći. I zamislite sada pričate sa sedamnaestogodišnjim Nemcem i, jeste on u poslednjih mesec dana zaradio više nego vi u celom dvadesetjednogodišnjem životu, ali – on nikada nije bio ni u jednom klubu! Pa o čemu mi pričamo! I tako na kraju ispadosmo mi superiorniji!

Jeste da nemamo para, ali nismo ni opterećeni time kako bi bilo da ih imamo, a i da jesmo glavno pitanje koje postavljamo sebi nije kako zaraditi u Srbiji, nego kako otići iz Srbije. Ali, mi ostali imamo noćni život i nama je lepo.

U Srbiji, ljudi su siromašniji, ali ja mislim i srećniji. Možda je nama manje potrebno da budemo srećni, ali to nije ni bitno, uvek je neko tu da nam pomogne. Ili barem da nam kaže kako ne može da nam pomogne. Zaboravljamo da osamostaljivanje neminovno vodi ka većoj usamljenosti. Eto, taj problem mi bar retko imamo.


Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…