Da, treba da postavimo ciljeve, da bismo znali čemu težimo, da bismo mogli da osmislimo korake i etape puta ka dostizanju svojih ciljeva. Jedino o tome i razmišljamo, kako da dosegnemo te ciljeve. Nemamo naviku da preispitujemo cilj. Sa njim je sigurno sve u redu. Možda i jeste. A da li je sa nama sve u redu? Da li smo odredili svoje ciljeve prema svojoj misiji, prema vrednostima koje izražavaju suštinu našeg bića?

Želim bogato da se udam

Šta fali ovom cilju? Neko ima nešto protiv? Taman posla, samo napred. Vi ste inače jedina udavača, koja teži bogatom braku, koji će rešiti sve njene probleme. Jer svi problemi su jedino problemi novca za vaše luksuzne potrebe. Nikako nisu problemi zadovoljstva sobom, ostvarenosti, opuštenosti, ljubavi i radosti.

Ako ste zaista, iz dubine duše orijentisani samo ka berićetnoj udaji, onda je to vaša misija. I verovatno ste nežna i blaga lepotica, bogomdana da nekom bogatašu ulepšava i unežnjuje život i taj čeka samo na vas.

Ali ja znam neke vrlo sposobne žene, organizovane, pune poslovnih ideja, veština i znanja, koje svaki posao umeju da urade na najjednostavniji i najproduktivniji način, čije su ruke zlatne i prosto su rođene za kuvare, dekoratere, organizatore, vlasnike ketering agencija – obično sve to zajedno, samo što nikada nisu želele da rade. Sistem vrednosti koji su negde pokupile, bilo da im je usađen vaspitanjem, bilo da su ga stvorile kao otpor vaspitanju, kaže, ti ima da se udaš, da lepo živiš i ne radiš ništa.

Slažem se da brak može da bude zahtevan i odličan posao, izazov u kome možete da pronađete sebe. Ali ne postoji niko ko može stvarno da bude srećan tako što neće da radi ono za šta su ga genetski materijali i prirodni potencijali maksimalno opremili.

berry lips 1 Životni izazovi: Da li je teško ono čemu težimo?

Za pet godina imaću kuću na sprat i luksuzan auto

Ali ako rešim da preispitam svoj cilj, možda shvatim da samo želim da imam isto što i komšija, a da je njegovo baš kao u onim reklamama čiji su akteri ljudi koji vode uredan i aktivan porodični  život, koji mi se toliko sviđa.

A ja možda ne želim kuću na sprat, nego brvnaru u planini i bašticu i koze. I džip. Možda želim da putujem sa šatorom na leđima, da obiđem ceo svet stopom, biciklom, motorom…

A ko će da mi kaže šta ja stvarno želim, ako ja ne znam šta je moja stvarnost?

Radiću deset godina u inostranstvu, a onda ću da se vratim i uživam

Idem da čistim ulice (iako sam pisac, matematičar, glumac, naučnik) i da rmbam na građevini, da provedem radni vek na kolenima ribajući nečije patose, tamo negde, gde se najteži poslovi najbolje plaćaju. A onda ću da se vratim u rodno selo i da slušam ptičice i da uživam do kraja života.

Plemenita ideja. Žrtvovaću par decenija svog života, zarad višeg cilja. Ptičice.

Samo što život ima bezbroj lukavih načina da te sabotira tamo gde si nerealan. Surovom realnošću. Kako znaš da ćeš doživeti te ptičice?

Ako ti je pesma ptica suština života, možeš da budeš pastir odmah, a ne za 20 godina.

Uspeću, po svaku cenu

Makar gazila po leševima, lagala, krala, ubijala. Šta, to ne znači to?

Razmislite još jednom. Možda je baš tako strašno.

Aleksina Đorđević

Editors choice