Zlu ne trebalo

Zlu ne trebalo

Podučeni istorijom i geografijom, čuvamo, skladištimo, pravimo zalihe, držimo devize u slamarici. Dobro se sećamo, kako izgleda čekati u redu za flašu zejtina, u nadi da neće nestati dok stignemo na red, a ako se ne sećamo mi, geni su nam senzibilisani na svakojake nevolje, pa podignu antene i emituju poruku zlu ne trebalo

Svako domaćinstvo koje drži do sebe ima bar pet kila brašna u rezervi, šećera i soli i nekoliko flaša ulja. Nekoliko konzervi sardina i pašteta. Nekoliko flaša vode, kofu ili burence u kupatilu, jer voda ume iznenada da nestane i da ponovo dođe neznano kada. Dve, tri kesice pirinča, džak krompira, pola džaka luka. Stotinak evra u kuvaru koji je došao uz Cepter, a nikad ga otvorili nismo, osim kad smo udenuli novčanicu. Nešto, da nam drži strah. Strah zasnovan na iskustvu življenja, koje se proteže generacijama, vrti se ukrug i sustiže nas. Razumno je obratiti pažnju na taj strah, imati neke štekove za crne dane.

Ali, na nivou zakona uzroka i posledica, šta zapravo radimo, održavajući čuvarstrahove?

52631e90409b31ca5cb865443472689d Zlu ne trebalo

Emitujemo energiju koja priziva to zlo, za koje se spremamo. I ono dođe, s punim pravom, na poziv. Da nam pokaže kako dobro funkcionše zakonitost emitovanja energije straha.

I kad dođe, mi ne čujemo onu lekciju kojoj nas to zlo podučava.

Nego kažemo, srećom smo imali neke pare, srećom smo imali bure vode, srećom imamo šta da jedemo bar nekoliko dana.

Jer desi se da potrošimo pare za crne dane, prospemo vodu i operemo bure, jer mu je bilo vreme da se oriba, ne dovučemo s pijace onoliko koliko smo hteli, jer nismo mogli da vučemo. I onda nas zadesi zlo, a mi kažemo ijaaaao, a lepo sam znala da ne treba da diram te pare, da perem to bure…

Jer tako nam radi svest. Ako smo malo odmakli u proučavanju zakonitosti uzroka i posledice, često se nađemo u situaciji da se grizemo i ne možemo sebi da odgovorimo na pitanje da li se nesreća dogodila zato što smo je prizvali, pomišljajući na nju i spremili se, slušajući tu pomisao, ili je svakako trebalo da se dogodi, pa nam je poslala informaciju iz budućnosti, da bismo bili spremni? Jer moguće je i jedno i drugo. Kako da znamo kad je šta na snazi?

Ne možemo samo tako da iskoračimo iz realnih strahova zasnovanih na vekovnom iskustvu, ali kad bismo mogli, sva ta energetska platforma koja podržava konstrukciju zlu ne trebalo, potpuno bi prsla.

Možemo da slušamo svoj unutrašnji glas, prizivao ili informisao. Za nas je isto. Možemo da puštamo strahove da prođu, a da se natapamo ljubavlju i prihvatanjem, tako da naše telo zapamti to stanje i osećanje, dok polako ne počne da preovlađuje. Imamo čitav život da vežbamo.

To nije nešto što ćemo naučiti sutra. A valjalo bi. Promenilo bi svet. Prvo naš unutrašnji, pa onda, uzročno-posledičnom vezom i onaj uokolo.

I to nije razlog da ne učimo. Upravo suprotno. Taj nauk je genetska podloga za buduće naraštaje.

Setite se, potop nije posle nas. Nego sada.

Izvor fotografija: dnevne.rs, pinterest.com

Aleksina Đorđević