Vrućine su. One paklene od kojih se sve lepi po koži. One od kojih poželiš da legneš u prohladnu sobu, ugasiš svetla i zaspiš, da se tako skloniš od celog sveta, od vreve mušica koje dosadno zuje, od mirisa lipe zbog kog kijaš, od hladnih gaziranih sokova i previše sladoleda. Sve je to farsa. Nije ti potrebna hladovina. Voliš ti i gazirane sokove i sladoled. Uživaš u mirisu lipe. To su izgovori. Ti, zapravo, bežiš od svojih misli. Misli koje hitaju iza brda njemu pod prozor.

Nekada si ga u letnjoj noći čekala na prozoru. Pirkao je vetar, ali nije ti smetalo. Pušila si cigaretu i zamišljeno gledala ka ulici, ne bi li spazila siluetu savršenog muškarca. Onda bi mu, onako bojažljivo, otvarala vrata sa suznim očima misleći da on ne primećuje. Popili biste kafu, tanku, noćnu, a pili biste je kao da nekuda žurite. Smešno. Sada je smešno. Tada je to bio najslađi ritual. Jebi ga, sada su to samo uspomene.

Devojka 1 Znaci leta sećaju na njega

Najteže je ostati sama sa uspomenama

Leto uvek ostavlja ožiljke. Nema tog melema koji će ih zalečiti. Makar to bile ruke i najzgodnijeg dečka na planeti koji te voli – nije ti dovoljno. Ti tačno znaš šta ti treba da bi bila celovita. Treba ti taj jedan deo slagalice koji si izgubila one noći kada si mu priznala istinu koju si ćutala samoj sebi. Kada ti je preko usana preletelo tih par reči, stajala si ogoljena pred sopstvenim dželatom čekajući presudu neumoljivog. A on, on se smejao. Ne budi glupa da patiš, njega je i sada briga, ali… ko to kome da dokaže. Ne ide. Ne vredi.

Na trenutak ti misli skreće lavež pasa koji neumorno jure za mačkom, dok ih ona vešto nadigrava i provocira. Ne trudi se da razumeš. To je njihov život. Oni tako žive. Takav je i on. On beži. Ide. Ne vraća se. Ne osvrće. Ne pati. Nije ga briga. Ne želi te više. Proći će još desetine leta dok ti se srce utiša. Svako naredno će lupati kao ludo svaki put kad ga se setiš, a to je svako drugo veče. Nauči da živiš s tim. To je tvoj krst. Sama si ga htela. Nosi ga!

Devojka 2 Znaci leta sećaju na njega

Neke se ljubavi nikada ne prebole

Žurila si iz grada nazad, jer ti je koža poslala lepljiva. Bila je takva i prošle godine, sećaš se, ali to ti tada nije smetalo. Možda zato što ti pored njega i njegovih očiju ni sam pakao ne bi pao teško. Zašto si se osećala tako ušuškano pored čoveka koji ti je nudio sve osim zbrinutosti? Možda zato što je jedini koji te nije gušio pričama o braku i vezi, deci, obavezama. Sigurno je zato. Ali ti to želiš. Ti očajnički želiš da naredno leto dočekaš spremajući večeru za njega. Tebi te obaveze ne padaju teško. Ti tako očajnički želiš da on bude otac tvoje dece. Sve je to tako tužno. Ti možeš da imaš sve, a želiš ono što jedino ne možeš da imaš.

Probudi se. Ustani iz tog ledenog kreveta. Upali svetlo. Napolju je sunčano. Prošetaj. Oslušni mušice, pomiriši lipu. Udahni život. Ti si ti, i živiš sada. On je prošlost. Uživaj u sadašnjosti, kajaćeš se kasnije. Doći će nova leta. Novi ljudi. Znam da će on ostati. I ja imam svoju avet, ali se borim protiv nje. Stavi ga u kavez. Ne daj mu napolje. Ubiće te. Ne daj mu!

Izvor fotografija: favim.com, weheartit.com, piscieunperfect.blogspot.com


Sanja Bićanin, surovi realista na svoju štetu. Pristalica duboke iskrene ljubavi. Večiti tragač za istinom, uvek bez dlake na jeziku. Hedonista i cinik.

Editors choice