Znam čoveka koji može…

Znam čoveka koji može…

Sve je moguće na Balkanu. Ako postoji nešto što želite, neko to može da vam nabavi. Ako je potrebno da se nešto za vas uradi, i to neko može da sredi. Čak i u najmanjim krugovima prijatelja, ljudi mogu da se posvađaju oko toga ko bi bolje obavio neki zadatak. Takođe, ako vam neko ne može pomoći, obično poznaje nekoga drugog ko može, i sa zadovoljstvom će ga preporučiti. Baš kao krugovi na vodi, i krugovi uticaja se brzo šire oko vas.

Jedna od najviše upotrebljivanih reči tokom devedesetih je “netvorking” (networking), koncept otkriven prvenstveno od strane biznis gurua i vodiča za samopomoć. Ali, to uopšte nije bila nova ideja. To je bio suštinski koncept u svim kulturama zasnovanim na međuljudskim odnosima, gde prijatelji i porodica i dalje imaju veliki značaj. Takve kulture i dalje postoje širom Balkana.

Netvorkingom se ljudi iz ovog regiona služe na toliko prirodan način da ga ni ne vide kao nešto neuobičajeno. Stvari se, jednostavno, tako rade. To je život. Viđao sam prijatelje koji svoju podršku pružaju na neverovatno altruistički način. Sve je moguće i ništa nije previše teško. Da, podrazumeva se da ćete i vi ponuditi sličnu pomoć ako vašim prijateljima zatreba, ali osećaja dužnosti nema. Jedno od osnovnih načela srpske kulture je da se pomoć pruži ako je potrebna, da se deli i da se pruža podrška, kada god je to moguće. Za mene kao nekoga ko dolazi iz kulture u kojoj su se porodične veze krunile tokom godina i gde se često čini da je svako prepušten sâm sebi, ovaj način života zaista je prijatno osveženje.

Zajedno sa ovim, dolazi i skoro neukrotiva potreba za ugađanjem. Primetio sam da i moji prijatelji često i prebrzo nude pomoć kada mogu da pomognu. Iako su mnogi od njih studenti ili nezaposleni, prevazići će svoje mogućnosti da bi učinili stvari mogućim. Tokom svojih mnogobrojnih poseta regionu, skoro uvek su mi pružana prenoćišta, a jednom sam čak i dobio automobil na zajam na dve nedelje. Prijatelji su me prevozili na velike razdaljine želeći da moja poseta bude za pamćenje, a uvek sam imao priliku da uživam u kraljevskom tretmanu u njihovim domovima.

Kao primer ovakvog gostoprimstva i široke mreže poznanstava u kojoj većina ljudi u Srbiji ima priliku da uživa, uvek se setim prilike kada smo moj prijatelj i ja bili pozvani da upoznamo oca zajedničke poznanice u Beogradu. Njena porodica vodi tradicionalni restoran i bar u predgrađu. Stigli smo taksijem, a na ulazu su nas dočekali njen otac i brat, koji su nas zatim ispratili do stola bogatog srpskim predjelima i pićima. Očigledno, jeli smo i pili do granica svojih mogućnosti, a svi su se pravili da ne čuju svaki naš pokušaj da odbijemo još jedno piće ili dodatnu porciju specijaliteta kuće.

Ali, tek ono što je usledilo je predstavljalo pravo prosvetljenje. Tokom našeg dvočasovnog ručka, upoznali smo sve “velike i slavne” lokalne zajednice. I to prilično bukvalno – upoznali smo načelnika policije, doktora, vlasnika prodavnice, profesora, pisca i predstavnika vodećeg beogradskog fudbalskog kluba. Svi ovi ljudi su bili porodični prijatelji naših domaćina, a neke od njih su zvali telefonom da u restoran dođu samo da bi se upoznali sa nama. Očekivano, oni su po pozivu i došli. Kada je trebalo da odemo, otac je pozvao još jednog prijatelja, taksistu.

Iako je opisani događaj bio prilično ekstreman, on otprilike opisuje razmere pravih društvenih mreža koje mnogi u Srbiji uzimaju zdravo za gotovo. Bez razmišljanja, mnogi pozovu nekoga ko im može pomoći, i tako u skoro svakoj situaciji. A ako nemaju nekoga takvog u svom užem krugu prijatelja, onda uglavnom kontaktiraju nekoga ko će posredovati. U Srbiji, ako nešto ne možete da uradite, sigurno poznajete čoveka koji može.


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Uroš Pajović