Tokom mnogih godina strašno me nervirala moja luda tetka. Ne samo što sam mrzela kako se ophodila prema mojoj ljubljenoj sestri, nego što nas je, kad god joj se pruži prilika – kad smo mi ćerke tri rođene sestre bile na okupu – prozivala kako smo nesposobne za život. I što je pri tom redovno uzvikivala svoju omiljenu rečenicu

A KAKO ĆETE SUTRADAN U PUSTINJI DA SE SNAĐETE?!!!

Ali tetka, ja neću nikad da idem u pustinju.

HA, OTKUD ZNAŠ?!!!

Pa znam. Prosto neću. Šta ću u pustinji?

A AKO PUSTINJA DOĐE KOD TEBE A?!!!

Mnogo je vikala moja luda tetka, pa me to prilično sprečavalo da je čujem. Ja nekako ogluvim kad ljudi viču i uopšte ne znam šta hoće da kažu.

Mada, verovatno je tada ne bih razumela, ni da sam je čula.

Međutim, porodične anegdote o mojoj tetki, koja je prilično kaktus, a možda i inkarnacija neke avanturistkinje i istraživačice, sa puškom o ramenu, kožnim čizmama do kolena i šlemom sa velom odozgo, protiv pustinjske prašine, koja je verovatno podlegla ujedu neke otrovne pustinjske živuljke, jer nije imala čizme na rukama, dobile su smisao.

Znanje imanje Kako ćemo u pustinji1 Znanje imanje: Kako ćemo u pustinji?

Pustinja je došla kod nas. Nismo morali nigde da idemo i da prkosimo škorpionima, zmijama otrovnicama i pustinjskim olujama.

Oaze su sve manje zelene, bunari sve plići, a sunce sve jače prži. I metaforički i bukvalno.

Hvatam sebe kako gledam svoju kompjuterizovanu decu i pitam se pobogu, kako će oni sutra u pustinji?! Deluju mi potpuno nespremno. Moraću uskoro da ih vodim na neko kampovanje. Ili još bolje, da ih pustim da idu negde sa društvom na kampovanje. To je dosta dobra priprema za pustinju. Samo im treba oprema. Šator, vreće, dušeci na naduvavanje, kanisteri sa slavinom, plinska boca, kutija hepo kocki, pribor za pecanje i roštilj. Na kampovanju sve morate da improvizujete, od jutarnje kafe, preko spremanja klope i pranja sudova, do klozeta i kupanja. Vatra se loži uveče, da rastera komarce i obezbedi logorsku atmosferu za priče, gitaru i smeh. Mada lepo mogu da ih vidim kako sede oko te vatre svaki sa svojim smart aparatom, slikaju selfije i kače ih na Fejs. Lud provod na kampovanju. Medved nije hteo da pozira pa sam morala ja. I te fore.

Meni je dosta kampovanja za dva života. Ali, zato, otkad je pustinja počela da nas pohađa, spremna sam za kampovanje u svojoj dnevnoj sobi, kao i svi drugi svesni građani. Smederevac. Mali plinski rešo, sveće i šibice, baterijske lampe. Jer struja. Bure od 100 litara sa rezervom vode za toalet. Četiri kanistera od po 20 sa vodom za kupanje. Balončići od po 6 za pranje sudova i uvek nekoliko flaša vode u frižideru.

Znate onu foru sa Fejsa – ko nema u kući veliku praznu kesu, punu praznih kesa, nema srpski pasoš. Šta će mi tolike kese, pojma nemam. Služe mi za đubre, ali nikako ne mogu da ih potrošim. Ali, pamtimo mi ovde i pustinjska vremena kad ste iz prodavnice mogli da odnesete ono što ste kupili samo ako ste poneli svoje kese i cegere. Da ne pričam o zalihama cigareta i toalet papira, jer možda će poplava opet da me odseče od sveta, pa će najprostija stvar na svetu – odlazak do najbliže prodavnice – biti moguć jedino čamcem.

Jer i poplava je pustinja. Tako da, kad malo razmislim, nagledala su se već svačega ova moja digitalizovana deca. Žive u pustinji od rođenja.

I tetka, jebiga, mrzim što si bila u pravu.

Aleksina Đorđević 

Editors choice