Sa četiri različite olovke na brzinu naškrabah četiri poruke, uzeh žute patike, isključih telefon i sa najboljim drugom krenuh.

Poruka:

– dečku – “Dragi, idem sa mojima u neko selo, tamo nema dometa, a i kad ga uhvatim upadnem u roming. Vidimo se za par dana, baci, molim te, ove čarape u mašinu.”

– ljubomornoj drugarici – “Slatkice, ne mogu da čekam leto i more, otišla sam na kratak odmor na jedno ostrvce. Ješću tiramisu i piti ceđenu narandžu, ne brini, ponela sam zaštitni faktor. Za sve paparace izmisli da sam u Slovačkoj, ne želim da me tamo gnjave.”

– poslodavcu/gazdi/robovlasniku – “Oprostite što Vas uznemiravam i na ovaj način obaveštavam. Moja prababa preminula je od srčane kapi i moram otići na kratak put. O svom povratku obavestiću Vas u što kraćem roku, a moja dnevna zaduženja preuzela je Svetlana iz kadrovskog.”

– mami – “Otišla sam sa kumom na Zlatibor, kupiću ti mladi kajmak za onu tvoju poslasticu. Zovem te kad budem u povratku, nabavila sam nam karte za petak, Atelje 212.”

slika 129 Žuta minuta

Sve opcije su uvek otvorene

Uz vernog i najboljeg druga – psa, zavalih se u garnituru prečnika metar i po tako da mi psić greje noge. Zatvorih oči i odlutah na savršeno putovanje. Mobilni telefon ne postoji, laptop isključen, nema mejlova, nema Facebooka, nema alarma i nema ljudi. Nekoliko dana ješću omiljene kolače i neću uključiti TV. Ovo je jedan od retkih dana kada ni Orvelove (George Orwell) knjige ne želim da otvorim. Samo pas, instrumental sa radija, pita od višanja i ja. Ovoga puta bez kabastih kofera i stresova oko karte i numerisanih sedišta odlepršah na mesto gde je trenerka prihvatljiva.

U ponedeljak se poslodavac začudio zbog mog svežeg izgleda, jer me je očekivao naduvenu. Dečko je bio poprilično zabrinut, zbog telefona koji je bio van mreže, a drugarica je poslala par MMS-ova iz poznatih lokala kako bi mi stavila do znanja da ni njoj nije loše u prestonici. Majka me je izgrlila još sa vrata, osetila je da se tu nešto zbilo, ali ovoga puta nije mnogo pitala, jer nisam izdržala da joj se ne javim sa obronaka osunčanog Zlatibora.

slika 222 Žuta minuta

Samo jedan bezbrižan dan

Neke tajne mogu ostati između četiri zida i neće svet stati ako jedan N.N. ne ode na posao ili porodični ručak. Niti će taj posao biti uspešno obavljen, a ljudi oko vas nasmejani ako to što radite, radite bez elana. U vrevi svakodnevnih obaveza ljudi zaboravljaju na sebe, a u tim trenucima obično lakiranje noktiju u ravni je sa masažom na peskovitoj plaži, pod palmama.


Marija Stefanović veruje da je naopako rođena i da zato stvari posmatra iz nesvakidašnjeg ugla. Obožava ironiju. Svako jutro počne joj sa osmehom i šoljicom espressa, sve ostalo pa čak i pranje zuba pokušava da radi drugačije nego prethodnog dana. Mrzi rutinu. Voli kontrolu. Student novinarstva. Umetnik je življenja, njeno umetničko delo je njen život. Omiljeni moto- Everything is possible, impossible is anything”.

Editors choice