Civilizacijske navike su nam se prilično dobro primile. Ukroćeni smo,organizovani, primireni, ograđeni sa svih strana, naizgled prilagođeni. Divljačnost u nama je zauzdana, smara se u kavezu, poput lava u zoološkom vrtu.

Da li ste primetili kako su životinje izložene u kavezima depresivne?

Ili je depresivnije posmatrati veličanstveni primerak divlje prirode ograničen na par kvadrata i redovne obroke?

Naravno, čovek je kompleksno biće i divlja priroda je samo odjek onoga iz čega smo se izdigli i od čega smo se odsekli.

Izgubili smo instinkte koji nam nisu potrebni da bismo opstali u bezbednosti i udobnosti.

Samo što su bezbednost i udobnost civilizacijski prividi, sa kojima nas priroda stalno suočava.

Priroda van nas, kao i ono što u negativnom kontekstu nazivamo ljudskom prirodom.

Kule civilizacije ruše razorni zemljotresi, ali i oružje, koje smo osmislili za civilizovano ubijanje na veliko.

Lede nas zime, potapaju poplave, isušuju tropske vrućine.

Planeta podrhtava i vitla prirodnim silama, kao što je oduvek činila.

Ljudi podrhtavaju u svojoj civilizacijskoj labilnosti i podležu svim mogućim divljačnim porivima.

Ubijaju, povređuju, bore se, pobeđuju.

Bavimo se kanalisanjem stresa i kontrolom besa, jer smo puni govana.

StressedWoman Zver na lancu

Stalno obuzdavanje, uz stalan stres, kida lanac kojim držimo zver vezanu u sebi

Civilizacija je naša kanalizacija.

Cevi su nam instalirane u mozgove i ponekad popucaju i izliju se.

Zver se otrgne sa lanca i pregrize nečiji grkljan.

Ili se bolno svesna neadekvatnosti okrene protiv sebe.

Kao škorpion u vatrenom krugu, koji shvata da nema izlaza. Podigne smrtonosnu žaoku i zabode je sebi u glavu.

Za sve što činimo, postoji neki primer iz prirode.

To nam zver šapuće. Nismo se odsekli potpuno. Nismo se dovoljno ogradili. Nosimo je u sebi, poput zmije koju čuvamo kao kućnog ljubimca. A zver se otima kad je najteže, kad pucamo u besu.

Nalivena stresom civilizovanog života, ona potmulo reži.

Trebalo bi da je slušamo tada, dok se još nije otkinula sa lanca.

Neko ne može da podnese to režanje, koje govori o neprilagođenosti, promašenosti, neadekvatnosti, besmislu i ropstvu.

Zaliva ga alkoholom, anestezira ga drogom, beži u ludila i patologije.

Suviše je strašno slušati poruku o depresiji u kavezu, koju nam šalje naša zver. Ne možemo da je ućutkamo i ne možemo da je anesteziramo dovoljno, tako da je isključimo iz celine bića. Jer je ona deo nas i ima pravo na nas. Kao što mi imamo pravo na nju.

Treba da je slušamo. Treba da joj skinemo lanac i dozvolimo joj da hoda sa nama. Da nas nauči da se šunjamo. Da uočimo opasnost. Da pronađemo odgovarajuću hranu, koja nas čini zdravima i snažnima. Da se sakrijemo i bežimo. Da napadnemo i preživimo.

Da mirujemo kao mačka, da galopiramo kao konj, usredsredimo se kao nosorog, pamtimo kao slon, igramo se kao majmun, letimo kao ptica. Zver ne treba da dresiramo i ukrotimo, nego da je poznajemo i razumemo.

Da je šetamo i češkamo i hranimo, da trčimo sa njom i igramo se.

Da omogućimo sebi slobodu koju ona zahteva.

Da ne bi pobesnela.


Aleksina Đorđević

Editors choice