– Zašto stojiš nepomičan na vetrometini?
– Poražen sam i zadivljen.
– Da nisi pijan?
– Nisam pijan.
– Da nisi pijan od nečeg mimo pića?
– Ne, kao što ti rekoh, poražen sam i zadivljen. I zato ne mogu da se pomerim. Moja suština je paralisana porazom i razuzdana divotom.
– Šta te je paralisalo?
– Bestidnost i stid.

Udario me je u prolazu i drskim, praznim pogledom opsovao sve na ovom svetu. Ogrebao me vlažnim dahom. Osetila sam nadmoć neisklesanog uma. Zgrčila sam se. Nije ništa bilo juče i nije bitno šta će biti sutra. Bitno je samo današnje režanje. Ujeo me je blizu spleta nekih nerava. I sve se zagnojilo pod otrovnim očnjacima. Klecnula su kolena i otela se suza. Sistem je stavljen na probu. Hoće li uspeti da se izbori sa trovanjem ili će se predati i postati toksičan i samim tim u skladu sa dobrim delom okoline i uslovnim neprijateljem? Šta je lakše, a šta čovečnije?

Pogled panično traži ruku. Da se sakrije. Nema sigurnijeg mesta od zagrljaja, ni boljeg antibiotika od stida.

Neko se mora posramiti pred ovom slikom. Mene nije stid. Ja besnim u duetu. Spremam se za napad. Ja više ne vidim i neću da vidim. Sve što oko stiže je crveno. Nisam ni svesna da skupljam snagu, šake i bestidnost da bih odgovorila istom merom.

Još uvek na kolenima, još uvek pognute glave prisećam se da me je nekad neko učio da bi sa brda trebalo bolje da vidim. Ovo nije borba sam protiv drugog. Protivnik nije iz iste kategorije, nismo jedno drugom ravni. Nemamo častan razlog za borbu. Ovo je borba sa sobom samim. I zato bole krsta i zato se sa brda ništa ne vidi. Pred porazom sam i suštinski zbog toga besnim i napadam.

Sa leve strane neko stoji. Začuđen gleda. Gleda duboko i gleda mirno. Gleda i ne odobrava, ali ni ne sudi. Upija bes “ustani i idi“.

– Nisam pala da bih samo otišla kad ustanem.
– Ne, nego da bi nazadovala? Imaš zvezde u krilu, zar ti to nije dovoljno?
– Trebaju mi kamenje i psovke.
– Treba da te je stid.

I bilo me je stid. Nisam mogla da izdržim pogled. Osetila sam da crvenim. Ništa nisam naučila, zalud obilje sreće i ljubavi. Saplićem se nepovratno o prvu prepreku. O prvi ozbiljan šamar. Pala sam na ispitu zrelosti, na ispitu čovečnosti. Htela sam da na udarac odgovorim udarcem, ali jačim, nemilosrdnijim. Sve nežnosti, sva tepanja, sati i sati maženja, nisu na koncu poslužili ničemu. Nisu me ni razmazili, popravili, a kamoli profinili. Nisam ista, gora sam, a koliko ću nazadovati očito zavisi samo od trenutka i bezobzirnosti koja me izazove.

A postoje ljudi. Kako zinu, rasteraju oblake. Kako pogledaju, ugreju ruke. Njih vidite bez obzira na svetlost i vidite kako uspeju da sakupe zvezde, i sve to samo da bi vam ih prosuli u krilo na teget suknju. Estete, romantici, ljudi u punom, arhaičnom značenju te reči. I to samo da bi videli kako zaiskri oko i dramatični trenutak kada se suza sreće pojavi na trepavicama. I tu klecnu kolena na drugi način da pokažu koliko se živ može biti. I koliko se go može biti pred nekim. I koliko to oslobađa.

Skupila sam zvezdice sa krila. Pune dve manje šake. I ustala modra, prašnjava i postiđena. Zamahnula sam setivši se lepote, priča iz dnevnika sreće i gađala čoveka preko puta svojim poklonom. Kome su one bile potrebnije nego njemu? Tu noć spavala sam sa rukama iznad glave. Da li se sistem izborio, pokazaće vreme. I dalje me je bilo sramota.


Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.

Editors choice