Nikad ne očekuješ da ti neko slomi srce i ne veruješ da može da ti se desi nešto tako melodramatično i srceparajuće, da zbog toga što te neko ostavio i povredio ne možeš da budeš dobro sama sa sobom i da bi sve na svetu dala da se to nikad nije dogodilo, da možeš da vratiš vreme i izmeniš stvari. I onda ti se dogodi traumatičan raskid, nakon čega izgubiš sebe i ostaneš izgubljena, dok ne pronađeš načine da se sebi vratiš.
Jedan od načina lečenja emotivne boli jeste bežanje od nje. Ali bežanje ne pomaže zaista, osim što njime kupuješ vreme da se malo stabilizuješ do trenutka suočavanja. Osim što je neizvesno da ćeš ikada hteti da se suočiš sa svojim emocijama, ako je bežanje tvoj mehanizam. A u tom slučaju sebi nanosiš trajne emotivne povrede, jer tamo gde treba da nastupi isceljenje, prihvatanje i poverenje, ostaje strah, podozrivost i zatvorenost. Istina je da je strašno naporno prolaziti kroz bol, to zamara kao nateži i najdosadniji posao, a naleti bola su često tako preplavljujući da ne možeš da radiš ništa osim da cviliš i želiš da bol prestane, na bilo koji način.
Ako želiš da se oslobodiš bola i povratiš svoju sposobnost uživanja u životu, jedini način je suočavanje, a to nije teže nego sakrivanje i ignorisanje, iako zvuči strašnije. Suočavanje zahteva svesnost i puno priznavanje i prihvatanje svake emocije. A to su grozne emocije – beskorisnost, ojađenost, praznina, stid, usamljenost, beznađe, ogorčenost, krivica – život nema smisla i ništa nije vredno truda. Osećati svesno sva svoja osećanja, znači dozvoliti im da te obuzmu, da struje kroz tvoje telo i registrovati senzacije koje ta osećanja izazivaju. Možda ćeš se uplašiti od stezanja u grudima, koje ti gotovo ne dozvoljava da dišeš, od lupanja i preskakanja srca i osećanja da bi prosto mogla da umreš, ako se tome prepustiš. Razlika između proživljavanja i svesnog posmatranja je u nepoistovećivanju – to su tvoje emocije, ali to nisi ti. Ti si prisutna, jer se u tebi odvijaju, ali ti si neutralni posmatrač, svedok koji nastoji da mu ništa ne promakne.
