Nastavak je ključan – ne boji se ko je zdrav. Ali ko je zdrav? Svako je nečim oštećen, negde uskraćen, u nečemu preteran. Svako greši, lično, principijelno, u najboljoj nameri, iz ubeđenja, iz straha, iz neznanja. A svi smo krivi po svakoj tački optužnice, manje ili više. I uvek ostaje ono jedino bitno – kakav si čovek, takav si roditelj. Jer to kakav si, opredeljuje sve ostalo u čemu si dobar, osrednji ili loš, odgovoran ili neodgovoran, dramatičan ili opušten, temeljan ili površan, hrabar ili kukavica, razuman ili paničar… Negde si osrednje temeljan, ali si zato dobro odgovoran, ali si zato loše kukavica – kombinacija je koliko i ljudi. Pa, ako si ljud, onda si lud, nemaš kud.
Ljudi koji oklevaju pred roditeljstvom, imaju realne strahove. Svet je lud, roditeljstvo je nemoguć zadatak, kako da odgajaš dete u zdravoj atmosferi, u skladu sa trajnim vrednostima, kad je svet bolestan i obezvređivački orijentisan. Filozofski nastrojeni se još i pitaju zašto bi produžavali vrstu, kad čovečanstvu nema spasa, dok oni svesni svojih slabosti i ograničenja smatraju da bi bili loši roditelji i da nema potrebe da sebi (i potencijalnom detetu) uništavaju život, eksperimentišući sa tom tezom. I svi su u pravu. Sve je to logično i racionalno.
Ali ako sumnjaš u logiku i racionalnost i služiš se drugim instrumentima kad donosiš najvažnije životne odluke, onda strahovi gube legitimnost.
Nema jednog pravog načina da budeš dobar roditelj, ima ih mnogo. A svi su zasnovani na ljubavi, brizi i želji da svojoj deci pružiš sve što možeš i da ih opremiš svim alatima kojima i sam barataš, u potrazi za smislom, ispunjenošću i srećom. I u svim najboljim slučajevima, biti roditelj, često znači grešiti u svim dobrim načinima. I ima samo jedan način da otkriješ koji je tvoj pravi način i koje su tvoje greške – da postaneš roditelj.
