Svačiji ili ničiji tip?
Prolazimo jedni pored drugih i ne prepoznajemo se. Jer nemamo odgovarajuću visinu i boju očiju i kose. Gledamo u telo spakovano po našem ukusu i zamišljamo da ono sadrži našu srodnu dušu, iako to telo grli nekog drugog. Možda smo duboko u pravu. A možda tripujemo sto posto. A ide zima.
“Čitam one oglase kod neke agencije za bračno posredovanje i sve mi je jasnije zašto se ljudi javljaju da traže normalnu devojku“, reče mi upola u šali moj drug, koji debelo gazi treću banku. Pametan momak, relativno situiran (iznajmljen stan, posao, pomoć roditelja…), okružen prijateljicama, tu i tamo neka kres varijanta, a sam. A ide zima i baš bi voleo da se uveče ušuška sa nekim i podeli besmisao savremenog života. Spreman za vezu. Zreo. Kao dunja na ormaru. A nigde umešne domaćice da doda orahe i napravi slatko.
Pa dobro, šta mu fali?
Previše zahtevan? Površan, neodgovoran? Ima neku fizičku manu?
Ne, ne i ne. Samo ima svoj tip žene. Mala, mršava, lepuškasta, crna. Ima jedna na njegovom spisku, ali ta ima momka, ono, ozbiljno.
I ništa ne vredi što ima na gomile plavih, smeđih, visokih, sisatih, lepih, pametnih i samostalnih devojaka sa kojima se druži, ide na koncerte, smeje se, zabavlja (i poneku kresne), nije to to. I kako da ga razumem? A kako da ga ne razumem? Neće duša ono što razum, potrebe i okruženje stavljaju na tacnu. Hoće ono pravo, da ga istrese iz gaća. Romantičan? Pa, to mu je, izgleda, najveća mana.
I da je on jedini, pa da kažemo “slučaj“ i vozimo dalje. Ali brojni su takvi “slučajevi“. Neki su našli devojku, a vama stalno dođe da joj kažete “zdravo Majo, Ivana, Nataša…“ kad ih sretnete, iako je Maja-Ivana-Nataša bila ona pre pet godina, a ova se zove… nekako drugačije. Sa nekima ste uspele da ostvarite neku šemu koja je stalno škripala, iako je bilo smeha, uzbuđenja, zajedničkih interesovanja i privlačnosti. Nekako je stalno iskakalo to da ste previše visoki, da vam kukovi nisu tamo gde on automatski pruža ruke kad zažmuri i da vam stisne bradavicu kad se zanese, iako ste mu sto puta rekli da vam to ne prija uopšte, baš suprotno. Nikako da nauči geografiju vašeg tela, a vi nikako da mu popušite baš onako kako on voli. Teški ranjenici? Emotivni taoci nekakve prave ljubavi iz prošlog veka? Pa, možda. Ima li im leka? Pa, ne znam.
Kako muškarac da izađe iz šeme loženja na isključivo plavu kosu i mršave noge? Zdepaste kukove i kruškaste sise? Neće pomoći to što ste seksi, slatke, zaljubljene, vesele i pozitivne, to znam. Šta je to u muškom tripu što ga tera prema tipu, u to ne ulazim. Ko zna šta leži u katakombama ultimativne seksualne privlačnosti, kakvi su to tripovi i fiksacije i vredi li baktati se time?
Samo znam da ako ne date šansu promeni, ako ne proširite srce i um za prihvatanje onoga što nije izašlo direktno iz mračnih dubina vaše podsvesti, a može da vas zaintrigira, zavede i zanese, ostaćete zarobljenik čvrsto zakucan za krstaču svog tipa. To jest, proći ćete isto kao prošli put.
A ide zima.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
