U savremenom svetu više od polovine svih brakova završi se razvodom. Standardi su se promenili, period zabavljanja se produžava, kasnije se stupa u brak, kasnije se rađaju deca i preuzimaju porodične obaveze. A ipak, to što imamo više vremena da ostvarimo sebe, da pronađemo pravu osobu, da steknemo više iskustva i mudrosti da donesemo prave odluke, ne rezultira stabilnijim odnosima i većom količinom ukupne bračne sreće.
Nešto bitno nam promiče.
Možda se previše trudimo da sve uradimo kako treba i namamo dovoljno tolerancije, kada procenimo da se partner ne trudi. Možda forsiramo redosled događaja u životu, možda smo postali suviše racionalni u izboru kompatibilnog partnera, da više ne verujemo u srodne duše i ljubav za sva vremena.
Možda smo izgubili sve iluzije, a realnost i dalje nije dovoljno dobra za nas.
Možda treba ponovo da pogledamo omiljene Diznijeve crtaće, koje je poslednjih godina “moderno” osuđivati da su nam upropastili šanse za ljubav i ugradili nam iluzorne pojmove prinčeva i hepiendova.
I šta ćemo, tako upropašćeni romantikom, u realnom životu?
Ali nakon nekoliko srčanih preloma, možda shvatimo da nam nedostaju romantična uverenja, vera u ljubav, bajka. Sposobnost da nekog i posle sto godina volimo kao prvog dana. Nije li to iluzija? Kako možete nekog voleti od prvog trenutka? Osim u crtaćima.
