Gabrijel Garsija Markes, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, redovno se predstavlja i kao novinar, ističući ne samo da je u tom svojstvu počeo da se bavi rečima, već da novinarstvo nikada nije ni napuštao. Mada je slavu stekao pre svega kao književnik, Markes se isto tako udobno oseća i u manje otmenoj koži novinara. To je i razlog zašto je gotovo tri decenije redovno, iz nedelje u nedelju, imao rubriku u kolumbijskom listu ”El Espectador”, javljajući se redovno, ma gde se u svetu zatekao. Osim za dnevnik iz Bogote, Markes je u svom dugom spisateljskom dvojstvu izveštavao i za druge latinoameričke listove i kubansku novinsku agenciju Prensa Latina.
Izdavačka kuća Mondadori prikupila je samo mali deo Markesovih novinarskih zapisa koji, čak i nepotpuni, čine debelu knjigu. Već i površan uvid otkriva kako je novinar Markes na nivou pisca Markesa, jer i jednog i drugog krase već poslovična maštovitost i duhovitost. Kratki tekstovi, ponekad maltene beleške, pretvaraju se, brušeni rukom majstora, u dragulje, svedočeći da nema sitnih i krupnih tema, već samo dobrih i loših hroničara. Pridajući važnost sitnicama koje život znače, Markes, takođe, otkriva da nema tog zivotnog stanja koje se smernošću, maštom i finom ironijom ne može preobraziti u okrepljujuću utehu.
Iz poveće zbirke u kojoj Markes piše o svemu pomalo o politici i istoriji, o gradovima i omiljenim piscima, o odvikavanju od pušenja i strahu od letenja prevedeni su i priređeni samo neki od zapisa, čineći nepravdu ostalima, isto tako zabavnim i poučnim.
Ako je i vas “pokosio” virus hroničnog nedostatka vremena i ne uspevate da nahranite ni stomak, a kamo li dušu, možda je ova knjiga rešenje – za dušu svakako. Ona nudi kratke, ali izuzetno sadržajne priče, tako da je sasvim dovoljno pročitati po jednu dnevno i pustiti misli da se roje i odlaze iz iste polazne tačke u raznim pravcima. Jer u svakom pogledu, dodiru, pojedinačnoj reči, na kraju i priči svaki pojedinac nađe sopstvenu istinu i poruku.
Među naslovima “Koju knjigu čitaš?”; “Intervju – ne, hvala”; “Riba je crvena”; “Moj lični Hemingvej”; “Postoji li telepatija?”; “Ljubav u letu”; “Selo, to strašno mesto gde pilići šetaju sirovi”; “Siroti, dobri prevodioci” itd. sigurno ćete pronaći odgovarajući za današnji dan.
Do čitanja!
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
