Ponekad se zaljubimo samo zato što se osećamo spremni i onda nam osećanja pokupi onaj ko se prvi pojavi, ma kako neadekvatan bio. A ponekad ne možemo da se prepustimo, koliko god partner bio strpljiv i nežan i zaslužan. Što ukazuje na to da zaljubljenost dolazi pre svega iz naše namere, a ne pogađa nas kao gromom. Ako ste rešili da se više ne zaljubljujete, strah od povređivanja će stvoriti efikasne blokade, a ako ste rešili da se opustite, ipak možete da usmerite svoju rešenost. Ne mislim samo na svesnu rešenost, nego i na nesvesnu potrebu, koju nismo spremni da uvidimo. Evo nekih razloga da rešite (svesno) da rizikujete, koji nemaju veze sa romansom i pogrešnim očekivanjima koja inače dovode do toga da se u zaljubljenosti trapavo ispovređujemo.
Ne treba nam neko da nas voli onako kako mi treba da volimo sebe
Niko drugi ne može biti odgovoran za našu sreću i stanje ispunjenosti i ljubavi prema sebi. Ako smo nesrećni i prazni i tražimo partnera da nas ubedi da smo vredni ljubavi, verovatno ćemo samo potvrditi ubeđenje da nismo. Ljubav prema sebi je stabilnost, svest, prisutnost u sopstvenom životu, a partnerstvo je drugi svet, u koji možemo da stupimo kad smo dovoljno stabilni, svesni i prisutni. Partner daje drugu dimenziju ljubavi, a ne prvu. Prvu nam niko ne može zameniti, nadoknaditi i pružiti, jer je ona uslov za ovu drugu. Dakle, treba nam neko koga ćemo da otkrivamo i spoznajemo, da pomešamo svetove i stvorimo nove, a to ne možemo ako je naš privatni svet u ruševinama. Partner nije lek za nesigurnost i uteha za slomljeno srce, on nas zaslužuje cele, prisutne, uključene, spremne. Da se međusobno obogatimo osećanjima, vidicima, vrednostima.
