Sunčan i topao vikend. Kalemegdan. Sedim tako zamišljena i gledam u reku, kad me odjednom nešto spuca u glavu! Pored mene proleće lopta i shvatam da se neko dete malčice zanelo. Besno se okrećem, a njegova majka mi se molećivo izvinjava. Bože, ne može čovek normalno ni da iskulira! Udahnula sam duboko i rešila da mi ništa ne kvari mirno, nedeljno popodne.
Najednom, pažnju mi privlači par koji seda na klupicu do moje, takođe želeći da uživa u romantičnoj atmosferi. Bili su to preslatki baka i deka koji su, držeći se za ruke, nešto nežno pričali. Potom se naslanjaju i on je grli, dok se ona spokojno gnezdi na njegovom ramenu. U tom trenutku sam se toliko raspilavila i obuzela me je neka toplota i nežnost, da sam pomislila da ću da se istopim i procurim između dasaka klupe. Bili su tako divni! On ju je nežno grlio, gledao sa mnogo ljubavi, da je čovek mogao samo tako da ih posmatra i u svojoj glavi smišlja najlepše bajke o njihovoj sreći.
Može li ljubav da traje zauvek?
Mahinalno sam se latila telefona da pošaljem dečku šaljivu poruku kako ćemo i mi tako jednog dana, kada sam zastala i zamislila se o tom jednom danu. Da li ćemo biti zajedno i dalje ili ćemo oboje naći nekog drugog? Da li će me voleti? Da li ću ja njega voleti? Da li ćemo biti srećni ili će to tada već biti navika – kada ostarimo, ispratimo decu u njihove živote i ponovo ostanemo samo nas dvoje? Da li ćemo biti umorni jedno od drugog i više neće biti tog slatkog uzbuđenja svaki put kada smo zajedno? Hoće li me gledati sa istim zaljubljenim sjajem u očima kao na početku? Je li to uopšte moguće? Može li ljubav da traje zauvek, ili ima rok trajanja po čijem isteku više nije za upotrebu?
Neko će pomisliti da sam patetična, ali ja zaista verujem u pravu, romantičnu ljubav, ljubav za ceo život. Zar ne želimo svi to? Rame koje će uvek biti tu da se na njemu isplačemo, ruku koja ća nas uvek voditi, usne koje će samo nas, zauvek, ljubiti. Topao pogled, toplu reč, nežan zagrljaj uveče pred spavanje. Sitnice koje će nas svakodnevno nasmejati, učiniti da budemo srećni baš tada, sa baš tom osobom i naterati da se nikada ne pokajemo zbog izbora našeg srca.
Plašim se da ljubav može da se istroši i da nas više ništa ne povezuje. Dobro, biće tu iza nas naša priča, naša tradicija, ali ne želim da na to gledam kao da se desilo nekom drugom. Želim tu priču da živim do kraja. Neću da ljubav zameni navika, poštovanje, neću da je zameni ništa! Hoću da uvek bude tu i da mogu sa ponosom, iskreno da kažem: Da, to je ljubav mog života i da, volim ga i dalje istom snagom kao i pre toliko i toliko godina!
Sneveselila sam se. Sve je tako neizvesno. I možda u tome jeste čar, ali ja bih volela da znam da li mogu da volim do kraja života jednu osobu. Osobu sa kojom sam sada srećna, u koju sam sada zaljubljena i za koju sada mislim da je ljubav mog života. Jer ako se tako osećam sad, valjda mogu i za sto godina, zar ne? Želim to! Meni ljubav nije ljubav ako je ograničena, ako može da prestane kao da se nikada i nije desila. Zauvek ili ništa. A ti, dušo, ako ovo budeš čitao, eto, znaš šta želim, pa – uzmi ili ostavi!
Izvori fotografija: tattoostime.com, hmg91.deviantart.com
Ivana Tomić – za sada je još uvek novinarka u pokušaju, ali bi volela da jednog dana ima uspešnu karijeru. Od kada je postala tetka šali se da je postala i mudrija. Voli da provodi vreme sa svojom porodicom i kućnim ljubimcima, obožava “Mrak” film, višnje i Džonija Depa, a posebno uživa da “šeta” po živcima svojoj najboljoj drugarici Nedi.
