Znaš, ja radim na tome. Da se okružim ljudima čiji život oplemenjujem. I koji oplemenjuju moj život. Koji mi daju da dajem sve što mi je potrebno da dam, a potrebno mi je da dam sve što imam. A imam mnogo toga. Nije sve neprocenjivo, dragoceno, sjajno i divno, ali ima bisera za rasipanje. Jednom kad se ta ogrlica razniže, stalno sa nje spadaju i vođeni mojom namerom, potrebom, željom, uvek se dokotrljaju pred nečije noge – nečije razigrane, što plešu sa biserima, nečije što se sapliću, nečije što gaze… A kad nagaze, žulja ih. Neke gaze jer su nesigurne i smotane, a neke jer se ne kreću u ritmu kotrljanja bisera. Sve gaze slučajno. I moje, ah i moje, obe su leve ponekad, kako me to rastužuje. A ja radim na tome. Na sinhronizaciji rada nogu. A gazim. Kad se razigram, gazim. Kad sam rasejana, gazim. Kad sam ljuta, gazim. Kad ne pazim, gazim. I svoje i svačije bisere ponekad ugazim u blato.
