Voliš ga, zaljubljena si, ili možda više i nisi tako zaljubljena, ali si sigurna da ga voliš – svoja osećanja ne dovodiš u pitanje. I ne očekuješ da ćeš preispitivati vaš odnos, to ti se čini potpuno suprotno od posvećenosti. Čak i ako se pitaš u privatnosti svog uma, kad niko ne može ni da ti pročita izraz lica, dok se tuširaš, vežbaš, čitaš – osećaš se kao izdajica što imaš takve misli.
Kada dosegneš određen nivo odnosa, ne želiš preispitivanje. Nećeš da se pitaš da li vidiš sebe u starosti pored partnera, kako bi vam išlo roditeljstvo, da li su vaše vrednosti dovoljno usklađene da biste mogli zajedno da napredujete na način na koji veze prirodno napreduju. Ako krećeš iz tačke koja se smatra neprirodnom, svesna velikih razlika (godine, kultura, nivo svesti, obrazovanja, životni ciljevi i vrednosti) a već si stigla tamo gde stižu sve ljubavi – do onog osećanja da ste duboko povezani, da se sigurno volite, ali šta sad – tek tada ne želiš da se preispituješ i da sumnjaš. Možda ne moraš, jer znaš i predosećaš kako će se to dalje razvijati, ili neće, a možda te je suviše strah da ćeš izgubiti to što imaš, da ćeš preispitivanjem prizvati demone i ubrzati kraj koji ne želiš.
Međutim, ako pokušaš da ignorišeš glas sumnje, onog unutrašnjeg cinika (ili je to možda samo zdrav razum) koji zahteva da bude uvažen, poješćeš se iznutra. Sumnja će ti pojesti srce, potrošiće tvoju životnu radost i od ljubavi ti neće ništa ostati – zameniće je strah.
