Soba puna svetlosti i cveća. Ona u plavoj haljini i tankom belom kardiganu, standardno perfektno isfenirane kose, kroz blagi osmeh izgovara: “Često primećujem da se ljudi plaše mode. Iz tog straha ili sopstvene nesigurnosti, oni je odbacuju. U globalu, mislim da sve ponižavajuće reči iznešene na račun našeg sveta dolaze od onih koji se osećaju izostavljenim, i kao rezultat toga oni se jednostavno rugaju. Samo zato što volite da obučete lepu Carolina Herrera haljinu, ili par J Brand farmerica, umesto neke krpice iz K-mart-a, ne znači da ste glupa osoba. Postoji nešto u modi što ljude čini vrlo nervoznim”.
Ovo je uvodna scena ”Septembarskog izdanja” (The September Issue), dokumentarnog filma u režiji R. Dž. Katlera (R. J. Cutler) iz 2009. godine, o sedmomesečnoj pripremi septembarskog izdanja američkog lista “Vogue”, tradicionalno najznačajnijeg izdanja u godini, u modnoj industriji prihvaćenog kao modna Biblija. Izdanje, čija je priprema i izrada detaljno praćena u periodu od januara do avgusta 2007. godine, brojalo je rekordnih 840 strana i težilo skoro 2,5 kilograma. Glavna i odgovorna urednica istog, dama sa početka, za neke sam ”papa” modnog sveta, za mnoge ”đavo”. Doduše, đavo koji voli Pradu. Jedna i jedina Ana Vintur (Anna Wintour).
Nakon završetka snimanja filma i skoro sedam meseci provedenih u svakodnevnom praćenju rada jedne od najmoćnijih žena na planeti, na pitanje šta je naučio o dotičnoj i njenom radu, Katler je odgovorio: “U Holivudu možete snimiti film bez blagoslova Stivena Spilberga (Steven Spielberg), objaviti softver u Silikonskoj Dolini bez blagoslova Bil Gejtsa (Bill Gates), ali je potpuno jasno da u modnom svetu nećete uspeti bez blagoslova Ane Vintur”. Da Katler nije preterivao u svojoj izjavi dokazuje scena u kojoj se glavni dizajner kuće Iv Sen Loren (Yves Saint Laurent) preznojava i nervozno gestikulira dok Ani pokazuje svoju poslednju kolekciju ili pak ona u kojoj Ana lično Oskaru de la Renti (Oscar de la Renta) predočava koje bi komade trebalo da izbaci iz predstojeće kolekcije. U Aninom svetu niko ne zavređuje poseban tretman. Kada joj datum održavanja prošlogodišnje Nedelje mode u Milanu nije odgovarao, zahtevala je od organizatora da najbitnije revije umesto u četiri, smesti u dva dana. Zahtev nije odbijen. Za upravo održanu Nedelju mode u Njujorku imala je nešto skromnije uslove: poseban lift koji će koristiti samo ona, nezavisno od svih drugih posetilaca, dizajnera i modela. Kada je Hilari Klinton (Hillary Clinton) u jeku predsedničke kampanje odbila da se slika za “Vogue”, smatrajući da će to negativno uticati na njen imidž, jer je časopis isuviše “ženski”, Ana je u uvodniku otvoreno poručila Klintonovoj da je smešno i poražavajuće da u 2008. godini i dalje vlada mišljenje da žena mora izgledati kao muškarac, ne bi li bila uspešnija. Na svojstveno “nežan” način poručila je Opri (Oprah), da je neophodno da smrša minimum 10 kilograma ne bi li se pojavila na naslovnici “Vogue-a”. Urbane legende o Aninom kapricioznom ponašanju, pogotovo u odnosu sa svojim saradnicima, ređale su se jedna za drugom. Svoje otelotvorenje doživele se u vidu sada već proslavljene knjige “Đavo nosi Pradu”, na osnovu koje je snimljen i istoimeni film (The Devil Wears Prada, 2006), čiji je autor Loren Veisberger (Lauren Weisberger), inače jedna od Aninih bivših asistenata (do sada ih je imala oko 100). Kako se kasnije “šuškalo” po modnim kuloarima lik Mirande Prisli (Miranda Priestly), koju tumači Meril Strip (Meryl Streep), bio je poput “male mace” u odnosu na ponašanje realnog lika na kome je zasnovan, odnosno Ane Vintur.
Šta se zaista krije iza perfektno isfenirane bob frizure i velikih sunčanica?
Ana je rođena pre 62 godine u Londonu, kao ćerka Čarlsa Vintura (Charlies Wintour), tadašnjeg urednika prestižnih londonskih novina, “Evening Standard”. “Hladni Čarlie” (Chily Charlie), kako su ga zvali oni sa kojima je sarađivao, bio je poznat po svojoj prekoj naravi, hladnom odnosu sa saradnicima i manjku emocionalnosti. Kada je primio vest da mu je desetogodišnji sin, inače Anin stariji brat, poginuo u saobraćajnoj nesreći, Čarls je uredno nastavio poslovni sastanak koji je u tom momentu držao. U intervjuu za emisiju “60 minuta” (60 minutes) iz 2009. godine, pričajući o svom ocu, Ana je rekla da je od njega naučila da poštovanje ljudi zavređuju samo oni koji deluju sigurno u ono što žele. U “Septembarskom izdanju” navodi da je upravo njen otac bio taj koji ju je usmerio na bavljenje modom. Prilikom popunjavanja aplikacionog formulara, na pitanje o ambicijama u karijeri, otac joj je rekao da napiše “urednik Vogue-a”. Ana je tada imala 15 godina. Godinu dana kasnije napušta srednju školu, a ubrzo i modni kurs koji je nakratko pohađala. Nije tajna da je već kao tinejdžerka stupala u veze sa znatno starijim muškarcima, koji su uglavnom bili dobro situirani i dobro poslovno povezani. Svoje prvo iskustvo rada u magazinu stekla je upravo preko svog tadašnjeg dečka, Ričarda Nevila (Richard Neville), inače jednog od urednika kontraverznog magazina “Oz”, u kojem se Ana i zaposlila. Kao što se nije odricala bob frizure još od svoje četrnaeste godine, tako se nije odricala ni trenda nalaženja dobrih poslovnih prilika sa svakim novim dečkom. Sedamdesete provodi menjajući više modnih magazina, uglavnom usled sukoba sa nadređenima, da bi se 1978. povukla na dve godine, živeći na relaciji Njujork-Pariz.
Vrativši se u Njujork 1980. godine počinje da radi u magazinu “Savvy”, da bi godinu dana kasnije postala modni urednik “New York” magazina. Anini pogledi su ipak sezali dosta dalje, sve do Vogue-ovih kancelarija. U tom periodu Ana odlazi na intervju sa tadašnjom glavnom urednicom Vogue-a, koji se završio onog trenutka kada joj je Ana rekla da želi njen posao. Konačno, 1983. godine Ana Vintur postaje prvi kreativni direktor američkog “Vogue-a”, da bi već sledeće godine bila postavljena za glavnu i odgovornu britanskog izdanja. U periodu radikalnih izmena britanskog “Vogue-a” dobija nadimak “Nuclear Wintour”, koji će je pratiti kroz čitavu karijeru. Nakon što je do tada konzervativiniji i tradicionalniji britanski Vogue približila standardima američkog, vraća se u Njujork, preuzevši “House&Garden”, na insistiranje vodećih u Conde Nast-u, inače izdavaču oba magazina. U 1988. godini, sada već po Vogue istorijskoj, Ana Vintur konačno seda u stolicu glavnog i odgovornog urednika američkog izdanja. Tačno 25 godina nakon sudbinskih i kako se ispostavilo predviđajućih reči njenog oca Čarlsa. Ostalo je istorija.
Kraj ere super modela došao je onog trenutka kada je Ana odlučila da na naslovnice magazina stavi poznate ličnosti iz različitih sfera, prepoznavši, među prvima, nadolazeći talas opsednutosti životima i izgledima onih koje nazivamo “celebrities”. Korak dalje napravila je i u svojim editorijalima gde je spojila dostupnije komade sa basnoslovno skupim dizajnima visoke mode. Ostaće upamćena njena debitantska naslovnica sa devetnaestogodišnjom izraelskom manekenkom koja na sebi ima par farmerica od 50 dolara i majicu ukrašenu dijamantima, tada vrednu čitavih 10.000 dolara. Ipak, najveći zaokret napravljen je u odnosu između magazina i dizajnera, pogotovo onih mladih i neafirmisanih. Tako je Ana Vintur jedna od najzaslužnijih za razvoj nekih od najznačajnijih karijera i imena savremene modne istorije. Upravo je Ana ubedila Bernar Arnaulta (Bernard Arnault), vlasnika kuće Christian Dior, da zaposli tada mladog i nepoznatog dizajnera Džona Galijana (John Galliano), a od samog Donalda Trampa (Donald Trump) tražila bal salu u Plaza hotelu za reviju tada relativno anonimnog dizajnera Mark Džejkobsa (Marc Jacobs). Slično je uticala i na karijere Aleksandra Mekvina (Alexander McQueen), Aleksandra Vanga (Alexander Wang), Toma Brovna (Thom Browne). Kako su neka imena ostala zapisana zlatnim slovima, mnoga su, takođe, Aninim odlukama tiho, ali brzo zaboravljena.
Kada je 2009. godina donela svetsku ekonomsku krizu, a paradiranje skupim perjem postalo oličenje neukusa, Ana, do tada često optuživana za elitizam i potenciranje luksuza, morala je da se prizemlji. Dani snimanja “Septembarskog izdanja” bili su daleka svetla prošlost, a realnost je donela tričavih 580 septembarskih strana. Teme koje su se obrađivale i naslovi koji su se isticali bili su pogodniji za širu čitalačku publiku, a sami editorijali prilagođavani vremenima recesije. Činilo se da je zlatno doba mode ostalo u septembru 2007. Ipak oporavkom svetske ekonomije stiže i oporavak svetske modne scene, koji Ana dočekuje u svojim Chanel kompletima, kojih se nije odrekla ni u toku svoje dve trudnoće. I naravno uvek utopljena u svoja nezaobilazna krzna, zbog kojih se nalazi na crnim listama većine grupa za zaštitu životinja. Ana se ne odriče svojih navika. Svakoga jutra ustaje u 6, igra tenis, odlazi na sređivanje kose i šminke i u kancelariju “Vogue-a” stiže tačno u 8 sati ujutru. Na revije nikada ne kasni, a na žurke povodom revija ostaje najduže do 20 minuta, jer je u svom krevetu već u 22 časova. Svakog dana ruča biftek i u tom periodu se nikada ne javlja na svoj mobilni telefon. Svake godine u saradnji sa Metropoliten muzejom umetnosti (Metropolitan Museum of Art) organizuje dobrotvorne svečanosti, tokom kojih je do sada sakupila više od 50 miliona dolara za Institut kostima pri muzeju. Ana se ne odriče ni svojih velikih sunčanih naočara, pogotovo tokom revija. Za njih kaže da su poput oklopa koji onemogućava da drugi vide njenu reakciju, bilo ona oduševljenje, bilo razočaranje.
U poslednjoj sceni filma “Septembarsko izdanje” Ana kaže da je njena snaga u njenoj odlučnosti, da su njena deca njena slabost, a bolji bekhend sve što joj je u životu potrebno. Čini se da ova žena ima sve. Možda samo manjak duše, obrazovanja i umeća u pisanju. Međutim, očigledno da su u savremenom svetu ambicija, talenat za odabir muškarca, nešto oštrije oko za modu i još oštriji jezik, dovoljni da bi se manjak kompenzovao, godišnje zarađivalo 2 miliona dolara i uz to uspešno upravljalo industrijom teškom 300 milijardi dolara.
Branislava Antović je novinarka i autorka bloga Divine World of Fashion, kojoj je moda rehabilitacija od svakodnevnice. Njen moto: I am a fashion person, and fashion is not only about clothes – it’s about all kinds of change.
