Anoreksija: Početak i šta znači

Anoreksija: Početak i šta znači

Anoreksija mentalis je najučestaliji poremećaj ishrane (pored bulimije, sporog  jedenja, pike, potomanije, koprofagije). Ona se može javiti u svim periodima života, ali se najčešće javlja u pubertetu i mladosti i to kod devojčica. Osoba obolela od anoreksije ima izmenjen odnos prema svom telu. Telo doživljava kao loše (veliko, teško, zakočeno, naduveno), a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. Telo je neprihvatljivo i stoga je potrebno isprazniti ga od loših, ugrožavajućih, unutrašnjih sadržaja. Pored toga, postoji poremećaj opažanja draži koje dolaze iz tela (nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi). Sposobnost da poriče potrebu za hranom ispunjava osobu osećanjem samopoštovanja.

Nasilno hranjenje (od strane roditelja ili zdravstvenih radnika) ugrožava idealnu sliku o telu i izaziva anksioznost, gubitak identiteta, povredu narcizma i depresiju.

Osoba obolela od anoreksije opterećena je razmišljanjem o telesnoj težini, kuvanju, izgledu, pravilima ishrane, pražnjenju. Ostali sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani i ova mentalna praznina posledica je mehanizma izbacivanja objekata iz tela.

Ego anoreksične osobe je slab, nedovoljno ustrojen. Od unutrašnjih sukoba brani se mehanizmima cepanja, izdvajanja, nazadovanja, projekcijama u vlastito telo. Nasuprot tome, Ego-ideal je preuveličan, ispunjem osećanjem vlastite veličine i moći. Stoga i težnja da se nadziru vlastite telesne potrebe. Ova grandiozna slika o sebi podstiče se obuzdavanjem želje za hranom i seksualnim impulsima, kontrolom nad objektima, intelektualnim uspesima, visokim akademskim postignućima.

anoreksija Anoreksija: Početak i šta znači

Šta znači odbijanje hrane?

Odnos sa roditeljima

Odnosi između osobe obolele od anoreksije i njenih roditelja, a najčešće majki, krhki su, dvojni i regresivni. S jedne strane, postoji težnja za uspostavljanjem nerazdvojne veze sa njom, povišena zavisnost, a sa druge strane postoji strah od onoga što majka daje, a to je hrana. Ova dvojnost odnosa i snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije koja se okreće ka sebi.

Šta znači odbijanje hrane?

Kada se telo zatvori za hranu, ono je pod kontrolom. Osoba je u stanju da kaže “ne” svemu što dolazi spolja, ali takođe i svemu što dolazi iznutra. Potrebama, emocijama, informacijama iz tela, telesnosti.

Neki autori smatraju da je cilj anoreksične osobe zapravo postizanje ideala čistote i produhovljenosti. Držanje tela pod kontrolom na ovaj način znači reći “ne” nagonima – za seksom, za ishranom, za životom.

Glad, protiv koje se bore, ipak ih s vremena na vreme preplavi i onda nastupa prejedanje. Ono je praćeno doživljajem krivice i “popravljanjem stanja” povraćanjem.

Pored doživljaja kontrole koji je ključan, možemo da govorimo i o kontroli nad okolinom. Svaki simptom koji osoba ima na neki način komunicira sa njenom okolinom. U slučaju anoreksije, poruka koju osoba šalje na ovaj način mogla bi da glasi: “Naterajte me da jedem i da preživim. Bavite se mnome.”

Na ovaj način se ponašaju već neka veoma mala deca.

Da bismo razumeli čemu zapravo osobe obolele od anoreksije govore “ne”, važno je zapitati se koja je zapravo simbolika jedenja, šta jedenje znači na psihološkom planu. Kao i vazduh koji dišemo, hranu unosimo u sebe, asimilujemo je, ono što ne možemo da asimilujemo izbacujemo. Dakle, mi unosimo u sebe deo spoljnog sveta u materijalnom obliku, razlikujemo jestivo od nejestivog, asimilujemo ono što je za nas dobro, a izbacujemo ono što nam je višak. Glad znači želju za uzimanjem, unošenjem u sebe. Jelo je zadovoljenje te potrebe kroz unošenje i zasićenje. Ako glad za ljubavlju nije zadovoljena, ona se javlja u telu kao glad za hranom. Svima nam je poznato da nekad jedemo da bismo se utešili, a mnogi ljudi znaju i tačno koja je to hrana koju koriste baš za te svrhe. To je tako od naših najranijih dana, kada nas je majka uzimala i dojila – ne samo radi hranjenja, nego i da bi nas utešila. Dojenje je značilo smirivanje, zadovoljenje.

Proces jedenja počinje od zuba. Zubima grizemo i žvaćemo, ponašamo se agresivno. Osoba koja odbija da žvaće, teško upotrebljava svoju agresivnost, koja je neophodna za opstanak. Zatim sledi gutanje, koje znači apsorbovanje. Dok je nešto u ustima, ono se još može ispljunuti, kada se proguta – onda je to malo teže. Hrana koja je progutana može biti teško svarljiva i stajati kao kamen u želucu, te izazivati mučninu i nagon za povraćanjem. Kada povrati, čovek se oslobađa stvari i utisaka koje ne može ili neće da ima, ne može da ih usvoji, da ih integriše. Povraćanje je jak izraz odbrane i odbijanja. Hrana, zatim, ukoliko nije ispovraćana, stiže u želudac čija je funkcija primanje. On prima sve utiske koji dolaze spolja. Da bi to mogao, on mora da bude otvoren, pasivan i spreman, predan. Ova spremnost za primanje, za predavanje, prijemčivost za utiske i sposobnost prihvatanja i čuvanja na psihološkom planu znači sposobnost da se oseća. Ako čovek potiskuje neko osećanje, nije u stanju da ga oseti, ono tone u telo, a želudac pored hrane mora da vari i osećanja. Pored toga što vari, želudac takođe i luči želudačnu kiselinu koja nagriza, razlaže, napada – nedvosmisleno je agresivna.


Marija Kulović – dipl.psiholog, geštalt psihoterapeut. Reč po reč – psihološko savetovalište.