I kada se čini da svi jesu, televizija nas nije zaboravila. Programske šeme nacionalnih TV stanica potpuno su bazirane na živim ljudima. U zavisnosti od karaktera i formata, traga se za autentičnim željama i neodsanjanim snovima, strahovima i dramatičnim ispovestima, velikim lomovima i istinskim užasom.
Televiziji ste potrebni tamo gde ste tanki, najdraži u onome čega se stidite, neodoljivi kada posrćete pod teretom problema ili razotkrivate balast svoje prošlosti, neprocenjivi kada gubite dostojanstvo i valjate se u sopstvenom blatu. Televizija ima sluha za svaki greh, beskrajno ceni iskrenost, otvorenih ruku prihvata horor i mrak, grli, tetoše i ispisuje ček za sve što nikada nikome niste rekli, hrabri trivijalne želje, dopušta vam da osetite šta znači biti neko i nešto, mereno u sekundama i frejmovima.
I zaista, jezivo postaje potresno ali zanimljivo, stvarna nesreća postaje tek moguća i verovatna intriga, mučna ispovest interesantan scenario, nezamisliv boravak u svetu zvezda poklon od Božić bate, dar galantne televizije koja svoju velikodušnost ne ograničava na utvrđene datume i velike praznike.
Tamo gde država zakaže, što se opet razlikuje od društva do društva, uskače televizija. Ona je i bogata tetka iz inostranstva, sa torbom punom skupih poklona, i šaljivi ujak provodadžija koji dobro poznaje čaršijske prilike, i služba socijalne pomoći i drug koji poznaje uspešnog menadžera, i donator i trauma centar, i žiri pred koji u realnosti nikada ne biste stigli, rame za plakanje koje je teško naći a da ne strepite da li će suze da naškode tetovaži koja ga krasi, i antička boginja koja prekraja puteve da bi se izgubljeni ponovo sreli.
Televizija je i ždrebe. U Čehovljevoj pripoveci “Tuga”, kočijaš Jona Potapov, koji se koprca pritisnut strašnim bolom zbog smrti sina jedinca, uzalud traži sagovornika. Pokušava sa svakom mušterijom koju vozi, ali svet ostaje hladan i nezainteresovan, baš kao i ledeni gradski pejzaž kroz koji konji jure. Bol čoveka sa margine je upravo kao i on sam – suvišan, nikome bitan i zanimljiv. Lica u kočijama se menjaju, odbijanje ostaje isto. Na kraju, kada umoran stiže u sumornu stanicu, kočijaš bol deli sa kljusetom koje nemo sluša i preživa seno. Konačno je u mogućnosti da “olakša dušu”, od početka do kraja, bez prekidanja i upadica. Konačno, ima slušaoca.
U vremenu preskupe psihoterapije, koja se u zavisnosti od sredine doživljava kao sramota ili kao prestiž, u vremenu kada bliski ljudi očekuju da ih zabavite, a ne opterećujete, televizija postaje ritualni, teatarski prostor pročišćenja i katarze, mesto gde se svaka bol leči spektaklom i nagrađuje aplauzom. Kao takva, televizija se služi sredstvima kojima je i osvajala mesto u životu svakog pripadnika savremenog društva. Ona je od početka “čarobna”, zavodljiva kutija koja od života čini ono što želi ili ono što joj je u tom trenutku potrebno.
Kada je mit o bogatim ljudima, o životu u svojevrsnom wonderlandu, zemaljskom raju sagrađenom na krupnom kapitalu, gotovo potrošen, krećući se od igrane (“Dinasty”, “Dallas”) do reality forme (“Simple life”, “Kardashians” ), televizija, u skladu sa ukusom vremena koji sama dobrim delom oblikuje, traga za drugim izvorima začudnosti. Taj princip, koji zapravo potiče iz literature, predstavlja način da se svakodnevni događaji učine neobičnijim i zanimljivim. Televizija krajem prošlog veka čini epohlni zaokret, uranjajući u svakodnevno, okrećući reflektore ka malom čoveku, pronicljivo českajući bradu i pitajući se: “A šta je ono što ti želiš?”. Ima u tome nečeg nedvosmisleno arogantnog i podrugljivog, kao i uvek kada se od velikog okrene prema malom.
San o bogatstvu, nikada prevaziđen, postao je jednak snu o uspehu, tom savremenom imperativu nad imperativima, ali je opet i sam uspeh doteran u skladu sa dizajnom epohe kojom vlada. Televizija je, kao najjača medijska snaga, uspela da postavi i utemelji znak jednakosti između pojmova “javno” i “vredno”. Tek na velikom ekranu i radost i žalost postaju vidljivi, približeni ljudima, a samim tim vredni aplauza ili empatije. Bez uključenih kamera koje ga zumiraju, sve ono “ljudsko” ostaje da tavori u štali pored umornog ždrebeta.
Novac više nije dovoljan. Sam po sebi, on ne garantuje da ćete biti odbarani za prijatelja Paris Hilton u njenom planetarnom pohodu na srodnu dušu. Ne garantuje ni večeru sa omiljenom zvezdom kao najpoželjniji ishod die hard fanovanja, pod lampionima, a ako bude sreće i na podijumu najpoznatijeg kluba. Gluteus uz gluteus. Televizija je tu da vam kaže sta je ultimativno, in, must have, must be. Vaše je samo da budete jadni. Jer, ukoliko preko puta Paris Hilton sedi neko ravan njoj, neko čija su nepca naviknuta na šampanjac, a ruke na pozlaćeni escajg, začuđenost propada, adrenalina nema ni u tragovima, publika gubi junaka za koga može da navija, nikoga bliskog sebi sa kim bi mogla da se identifikuje.
U tom smislu, uspeh definisan kao društvena prepoznatljivost, postaje srebrnina, komad raja za sve pripadnike carstva anonimnosti, u ovakvoj poziciji bukvalno viđenog kao podzemni svet, nasuprot blistavom, nebeskom svetu zvezda. I kada dolaze u posetu tim običnim ljudima, voditeljke reality programa kao po pravilu preskaču neku baru, neki ofucani prag, spotiču se o kućni mobilijar, probijaju kroz uske hodnike. Simbolički posmatrano, one prelaze Haronovo jezero ili Letu, kako bi udahnule život smrtnicima sa druge strane. Anonimnost je, u savremenom medijskom kontekstu, izjednačena sa smrću.
Zbog toga su i već afirmisane zvede svesne toga koliko je vazno “da ih ima”. S druge strane, kroz demokratski otvorena vrata televizije prolaze svi oni koju su na tom mestu ranije bili nezamislivi. Danas, televizija naprotiv živi od njih. Anonimnost ili običnost u početku je bila dovoljna, ali se vremenom ukazala potreba za njenim ekstremnim vidovima. Televiziji je danas potreban Biberče ili Frankeštajn, Ružno pače ili Medeja. Rasejani dečaci, bivše tabadžije, surove majke, agresivni očevi, krivonoge devojčice. Potrebne su joj moćne, fascinantne transformacije i obrti, stara matrica bajke u novom ruhu.
Otuda infuzija stvarnog života stvara televizijska čuda: ružni postaju lepi, nejaki postaju moćni, žrtve premijerno upiru prstom u svoje dželate, siromašni imaju šansu da osete privilegije bogatih, fanovi drže svoje idole za skute u erupciji paganske idolatrije, zločinci priznaju sopstvene grehove dokazujući da poseduju i ljudsku stranu, bračni problemi se rešavaju uvredama i pesnicama uz navijanje publike.
Iz krtičnjaka anonimnosti, televizija je arogantno, pa potom velikodušno i snishodljivo, uz salve podrške ili sažaljenja, iskopala novog nesigurnog, nesavršenog čoveka bez porekla, bez biografije, bez uticaja i bez šanse, i otvorila mu svet na dlanu. Zauzvrat je dobila čudo – slona u staklarskoj radnji, bebe na estetskim tretmanima, gubitnike u oklopu osvajača. Beskućnike je strpala u prostore ovenčane nizom zvezdica i pohotno je trljala ruke gledajući šta će se tada desiti, u istom dahu sa uzbuđenim auditorijumom. Autsajderima je omogućila da se osećaju kao mejnstrim, kao društveno prihvaćeni i poželjni, neženjama bez izgleda je pronašla partnerke, izlečila je zavisnike, na dijetu bacila proždrljivce, podgojila očajne mršavice, tinejdežrkama otvorila vrata prodavnica modnih magova.
Otuda tako mnogo anoreksije, bulimije, porodične patologije, prećutanih grehova, potisnutih trauma, naivnih snova, snobizma, bahatosti, neverstva, opsesija svih vrsta i, naposletku, blažene gluposti koja kulja televizijskim studijima.
Televizija je definisala i uobličila snove prosečnog everyman-a u saglasju sa standardima koje je prethodno za njega i osmislila. Život je vredan kada si mlad, lep, uspešan, prepoznatljiv, suvereni gospodar svoje sudbine. Ali, tu iluziju nije poklonila bilo kome, već upravo onima koji raspolažu sa najmanje šansi za bilo koji od njenih atributa. Tako funkcionišu čuda.
Šta da rade lepi sa lepima, bogati sa bogatima, slavni sa slavnima – sve su to potrošeni zapleti. Kočijaš Jona Potapov bi bio danas televizijski junak nad junacima. Količina podrške koju bi dobijao sms glasanjem garantovano bi prouzrokovala ozbiljne padove sistema. Pitanje kvaliteta te podrške se ne postavlja. Uostalom, nije li neuspešna deklamatorka političkih misli, Slađana Zdravković, koja je svoje recitovanje na bis krunisala klizanjem na visokim potpeticama, bila pozvana u kuću Velikog brata, a ne na neki brzi kurs edukacije?
Kad bubuljičava cica iz predgrađa, odbačena od vršnjaka i nesvhaćena od okoline, uspe da osvoji princa, to je jednako vinu koje teče iz kamena. S tim što peripetije savremenih bajki ne podrazumevaju da mu ostane verna do kraja života. Naprotiv, bilo bi savršeno televizijski da se otkrije da je princ zapravo gej i da ga ona, kao prava potpora, povede na grupnu terapiju. U međuvremenu, flertuje sa vremešnim tajkunom, čija se ćerka leči na klinci Beti Ford pokušavajući da se “skine” sa svega. Nije nemoguće. Bubuljičavih cica je pun svet. i mahom sanjaju iste snove. Zašto? Pitajte na šalteru televizije.
Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”
