Balkanska gay tranzicija

Balkanska gay tranzicija

Svako je imao nešto svoje sa sobom, neke lutkice i krpice koje je morao da očešlja, presvuče, umije ili samo malo dotera kada se Berlinski zid napokon srušio. LP Boj Džordža (Boy George) sa impresivnim crvenim loknama na fotografiji koja je krasila kartonski omot ubzo je izgubio svoju bezazlenost kada je pitanje slobode imidža i seksualnosti na ovom delu Balkana postalo političko pitanje. A kad-tad je moralo da dođe na red, da se iz ormara preseli na ulicu, u život sam. Činjenice su jednostavne.

Pitanje prihvatanja bilo čijih prava u prvom redu je pitanje razumevanja kulture koju taj drugi nosi sa sobom, kulture koja je u najčvršćoj vezi sa doživljajem i stilom života. Boemi ne doručkuju na kiosku, nomade ne možete usrećiti zatvaranjem u idilu i raskoš luksuznog penthausa, koliko kod da su vam namere dobre. Rat standardima znači nerazumevanje, a široki domen etetskog je lakmus papir za širinu pogleda i toleranciju.

Gay kulturi su humor, kemp, parodija, groteska, teški glamur, hiperbola oduvek bili imanentni. Stoga je apsurdno reći “prihvatam”, a okretati glavu u susretu sa napadnim imidžom nakinđurenih drag queens ili disko manijaka. Ježiti se na baš svaki par preuskih pantalona ili narukvicom ukrašene bicepse. Da se razumemo, ne mora se ni voleti ni dopadati, ali se ne može ni otimati jedno od drugog, parcelisati, gurati u okvire prihvatljive i najosetljivijem oku. Pitanje slobode i prava nije samo pitanje izbora partnera, već svega što sloboda jeste, a što je sa kulturom neraskidivo povezano. Obuci se i igraj kako želiš u svojoj sobi podjednako je rigidno kao i propis o ljubavi koja ima pravo na život samo u svoja četiri zida.

Zbog toga je jako interesantno posmatrati sudbinu gay estetike u domenu ličnog izraza što opet treba jasno razlikovati od atributa poželjnih i neophodnih za status gay ikone koji javnim ličnostima dodeljuju sami homoseksualci. I, utisak je da ona živi nekim paralelnim životom, distancirana od političke borbe, od društvenog angažmana, natezanja i nagodbi sa vlastima, svih tih besomučnih sesija koje liče na sumorne sastanke u mesnim zajednicama. Malo duginih boja razbija tu dosadnu sliku, taj mučni sken žilave tvrdokornosti i straha od promene. Povorkama seksualnih manjina kao da jedino nedostaju one same sa svojom komedijom, sprdnjom, provokacijom, neočekivanošću, ironijom. I to mora da nas podseti na sva istorijska spaljivanja knjiga, razbijanja skulptura i premazivanja umetničkih dela, na sva guranja pod zar ili u uniformu – na taj veliki strah od kreativnosti, od snage izraza tog drugog, od onoga što umetnost može najrečitije da ponese i što se, u krajnjoj liniji, ne mora razumeti, ali se može osetiti. S druge strane, na pamflet je tako lako odmahnuti rukom. Samo neko mnogo dokon ili gnevan će zastati da ga skida sa bandere.

Iz svih republika bivše Jugoslavije stigli su neki impulsi. Kao po pravilu, iz sveta muzike koja, posebno u video eri, najefektnije sublimira estetsko. Slovenački bend “Sestre” je u Srbiji dugo uživao status čuda neviđenog, vašarske atrakcije poput teleta sa dve glave. Nije bilo nijednog novinara da tim momcima postavi neko suvislo pitanje, iako su se mnogi utrkivali da ih dovuku u svoj studio. Smatrali su da je dovoljno da gledaocima pokažu nešto što su i sami smatrali karikaturom, a što će im, u valu opšte zapanjenosti, obezbediti veliku gledanost.  Nedostajalo je samo čanče za ostavljanje metalnih novčića za svakog ko je došao da “vidi”. I svi do jednog su se ponašali u maniru “našla se vila u čem’ nije bila” sa svojim “jujujuju” i “hahahaha”, pa onda malo “a jel” i “a kako?”. U tom nastupu je nemoguće ne osetiti nadmenost, verovanje u sopstvenu superiornost nad nekim ko je tako šašav, ali ipak nije pravoveran, nad nekim ko je jako zanimljiv i drugačiji, ali je ipak osakaćen.

Iz plejade muzičkih imena koja su nepokolebljivo demantovala glasine o sopstvenoj homoseksualnosti, bosanski superboy Fuad Backović Deen je pokazao kako se estradna kultura Balkana aktuelizuje i u ovom smislu. Nema razlike između imidža folk starleta i hordi njihovih poklonika manjinske seksualne orijentacije. Turbo je našao način da se spoji sa gay etiketom, jer je kulturno podneblje to zahtevalo. U tome su generacije stasavale, a loš ukus, kao kletva ili blagoslov, ne razlikuje ovu vrstu afiniteta. Vrcka se uz ono što se nudi, pa bile to Brena, Tajči ili Bijonse (Beyoncé). San o plavoj kosi i suknjici od najlona zamenio je san o upadljivo nabrekloj gornjoj usni i preskupim štiklama kojima se zna ime. Deen, bio gay ili ne, ostvario je barem polovinu snova svakog dečkića koji đuska uz njegove hitove.

Makedonki transvestit, Boki 13, koji je tek u Srbiji “dobio šansu”, nastupio je kao pokretna atrakcija, siguran i zadovoljan takvim statusom. Na prvom mestu, pogrešio je u tome što je zaboravio ili jednostavno nije znao da se sve atrakcije vremenom potroše. Oko se navikne na njih i one, gubeći začudnost, postaju deo pejzaža. Simbolički rečeno, njega je ubio nedostatak ideja. Kada su se sve oči navikle na njega, on je potrošen. Šetkanje od rijalitija do rijalitija najsigurniji je pokazatelj silazne putanje koja vodi do medijske smrti. Umesto da kapitalizuje sopstvenu “začudnost”, Boki 13, kojeg se jedino Ivan Ivanović i dalje seća, ponudio je već viđeno – ponašanje, rezonovanje, prezentaciju srpskih folk pevačica za čijim je društvom i pozicijom žudeo. Ali, probem je u tome što takve vrste ovde cvetaju u izobilju. Sasvim je svejedno da li se na stranama žute štampe prepucavaju dve šljokičaste individue ženskog pola, ili dvoje šljokičastih od kojih jedno ima penis. Sve ostalo je isto, odaziva se na “trash” ili neukus.

Hrvatski band Lollobrigida je dao najkreativniju podršku gay ljudima – i muzikom i estetikom, koja jednim delom podseća na osamdesete. Nekoliko puta sam pisao o tome koliko mi je žao što Srbi nemaju Idu Prester koja tako efektno spaja svoje zalaganje za prava manjina sa govornice u “Piramidi“ i muziku koju pravi. Osim što se to, bez opasnosti i banalizacije, može nazvati urbanim stilom, Lollobrigida lako i uverljivo “rukuje” sa elementima gay kulture i estetike, uključujući i stereotipe, počev od humora (“on je pištolj bez ijednog metka, pa zašto baš od svih moj dečko mora biti tetka?”) do vizuelizacije.

Omiljene su svakako i The Frajle čiji je nastup u Žikinoj Šarenici, iako su možda baš prošlu noć uveseljavale publiku u nekom gay klubu, zaista istorijski. Jasno je da The Frajle nikoga ne lažu, one su samouverene, opuštene i spontane. To osećaju i dve sredovečne žene, članice nekog KUD-a, u narodnim nošnjama od glave do pete, dok posmatraju njihovo izvođenje pesama “Štiklice” i “Ja sam žena na sve spremna, ja sam žena uzbuđena”. Možda im nije jasno šta se tu dešava, ali su nasmejane i zainteresovane. Nemoguće je ne razumeti poruku, univerzalni jezik nesputanosti i optimizma kojim se The Frajle velikodušno obraćaju svima oko sebe. Sa sobom su donele komediju, kabare, neusiljenost, nekakvu radost života koju kao da samo žele da podele sa slučajnim slušaocima i da odu dalje ne bi li još nekome poručile – “ako, ako nego kako, nek se usne spoje”.

Starije muzičke zvezde koje su bile perjanice slobode i pomeranja granica u nekim drugim vremenima ostale su čudno neme i nezainteresovane za “gej stvar”, ne zbog toga što je to nekakva društvena obaveza, već baš zbog toga što bi im baš “lepo stajalo”. S druge strane, upravo njima najviše smeta angažman Jelene Karleuše (“Ne postoji važnije pitanje od pitanja ljudskih prava, gospodine” – TV Debata, B92) u čiji kvalitet i motive su uvek spremni da posumnjaju.

Estrada, i to ona najfolkerskija, pokazala je neočekivanu slobodoumnost (Indira Radić dobija priznanje organizacija za unapređivanje prava homoseksualaca 2008. godine) iako jedan deo javnosti to vidi kao samoreklamerstvo i prikupljanje poena. Ako je zaista tako, postavlja se pitanje zbog čega se gay (estradni) umetnici ubiše da dokažu da su straight naručujući papparazzo fotografije sa svojim fake polovinama suprotnog pola, kada je već tako isplativo? Bilo kako bilo, na Balkanu ima i perli i lateksa, silikona i lakovanih potpetica, uske garderobe i napadne šminke, tonusa i volumena, prirodnog i artificijelnog, originalnog i kičeroznog. Postoji čitav jedan paralelni tok čije otkrivanje bi značilo doprinos bogatstvu same sredine, ali ostaje da se sačeka trenutak kada to bogatstvo neće biti shvaćeno kao opasnost, već kao kompliment.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”