Beogradska filharmonija iliti kako je propao džez?

Beogradska filharmonija iliti kako je propao džez?

Skoro se Beogradom kao munja proširio snimak uličnog performansa muzičara Beogradske filharmonije. Momci su došli, odsvirali “Amazing Grace”  i naočigled “silikonaca” među sobom razapeli transparent na kome piše “Hvala vam što NE dolazite”. No, pretpostavljam da ukoliko imate Internet, sve ste to već videli.

E sad, muzičari, duhoviti PR odsek Filharmonije sa Ivanom Tasovcem na čelu dali su mi nekoliko tema kojima se valja pozabaviti.

Sve pohvale upravi Beogradske filharmonije za jednu retko dobro ispraćenu, originalnu, duhovitu, ironičnu i inteligentnu reklamnu kampanju. Skidam kapu i ne mogu da ne kažem da mi je izmamila osmeh na lice. No, nakon što odgledate snimak i budete dovoljno nesretni da poželite da pročitate komentare ispod istog, može vam se desiti da budete blago zgroženi.

Naći ćete nadobudne i nabeđene likove koji misle da Filharmonija ovim činom pokušava da im “nametne moralnu obavezu da slušaju muziku staru 300 godina” – iako su momci svirali jednu poznatu džez kompoziciju. Neki se pitaju zašto nisu došli da sviraju ispred kafića u kome se okupljaju navijači fudbalskih klubova. Treći tvrde da su muzičari Beogradske filharmonije loši, a četvrti da su karte preskupe. Naravno, jasno je da komentari ljudi na Internet sajtovima ne mogu biti uzimani kao stopostotno sigurni uzorak mišljenja nacije, no ja ipak nisam mogla da se ne zapitam šta se to nama ovde desilo?!

Institucije poput filharmonije, pozorišta i opere su, svuda u svetu, mesta na kojima se okuplja elita. Često ona finansijska, ali mnogo češće ona intelektualna. Određena publika ovog snimka tvrdila je kako su pomenute institucije užasno skupe. Dragi moji, Filharmonija prodaje karte u promotivnom periodu po znatno nižim cenama od regularnih, a što se pozorišta tiče, mislim da je iluzorno objašnjavati ljudima na koje sve načine je moguće odgledati pozorišnu predstavu za malo ili nimalo novca. Mnogi su se našli pozvanima da im zasmeta lokacija snimanja reklame, pitajući se zašto se baš odakle krenulo. Iskreno da vam kažem, ne znam ni ja. Svrha dobre reklame je slična dobrom književnom delu – ima svoju univerzalnu pouku, ali vam daje neograničene slobode tumačenja, dokle god u njoj možete da prepoznate nešto. Ja sam na datom snimku prepoznala mnogo ne baš prosvećenih faca koje, vrlo simbolično, sede na trotoaru. Prepoznala sam i jednu sjajnu pesmu, izvedenu na spektakularan i neočekivan način. Međutim, ono što me je nasmejalo, ali zbog čega sam istovremeno doživela i transfer blama jeste taj famozni transparent. Silikonska publika je i nakon njega nastavila da se smeška i fotografiše ljude za koje sumnjam da su prepoznali odakle su (i pored natpisa!). Prepoznala sam svojevrsni kulturološki, sociološki i obrazovni šamar celom ovom društvu. I da bude još tragičnije, blaženo neznanje onih kojima bi obrazi trebalo da crvene i bride svom snagom. Da je bilo još muzike i još transparenata, verovatno bi nastavili da okreću obraze do izmaka večnosti, nesvesni i nevoljni da promene ono zbog čega im se packe lupaju. Zapravo, sve bi to bilo divno i krasno, nikako tužno, da nisu dobili određenu vrstu podrške u vidu komentara na sajtovima. Dakle, Strahinjića bana nije jedino stanište praznih mozgova, a punih novčanika. Ima ih koliko vam duša hoće. Što su ta mesta popularnija, to se sve više gase ona kvalitetna, u kojima se pušta muzika koja je drugačija od one koju čujete svuda, u kojima su ljudi koje zanima nešto drugo. Beogradski klubovi (čast izuzecima) već odavno nemaju “densflor”, jer je postalo mnogo bitnije kako ćete se obući, za kojim stolom ćete biti i ko će vas videti. Ako klubovi postaju mesta gde više ne može da se đuska, šta mislite da se dešava u jednoj Beogradskoj filharmoniji? Vrednosti poput kulture, obrazovanja i stava su postale nepoželjne i smatraju se izrazom arogancije. Stoga, kao veoma arogantna osoba, imam slobodu da kažem da me je sramota zbog toga. Sramota me je od tuđeg neznanja, nevoljnosti i praznine. Nesposobnosti da reaguju. Nezainteresovanosti za sve osim ispraznog pokazivanja i dokazivanja.

Ne znam samo zašto se još uvek čudim tome. Potpuno su jasni razlozi zbog kojih mlade ljude kultura ne zanima: nije popularna, ne možete isključiti mozak dok je “upražnjavate”, nije statusni simbol. Takođe, sve je više onih koji iz sopstvenih kuća, da ne pominjem škole, ne vuku nikakvo vaspitanje. Kako onda mislite da će, pored neke MTV pesmice ili ne-daj-bože Cece, da požele  i da čuju za džez?!

Svuda u svetu je većinski procenat ljudi nezainteresovan za “visoke umetnosti”, kako ih stručno zovu. I to je okej. Ako neko pokuša da vas ubedi da negde nije tako, znajte da jeste. Što se toga tiče, ne razlikujemo se mnogo od sveta. Ipah, tih 5% ljudi koji žele da uživaju u dobrim knjigama, operi, kvalitetnim koncertima i pozorišnim predstavama, negde tamo daleko su cenjeni. Oni su obrazovani, pametni, značajni i vredni poštovanja i divljenja. Negde tamo, ljudi se često stide sopstvenog neobrazovanja. Samo se ovde njime diče i mašu kao da je Oksfordova diploma atomske fizike. Samo se ovde tih 5% smatraju kretenima i budalama i konstantno su pokopavani. Ljudi, guše nam se sve mogućnosti za bilo kakvo nadograđivanje. Da li je neko sebi uopšte postavio najvažnije pitanje nakon gledanja ovog snimka: ZAŠTO je jedna Beogradska filharmonija morala školovane umetnike da pošalje da sviraju na raskrsnici u Strahinjića bana? Sigurna sam da ne pokušavaju da postanu komercijalna, masovno posećena ustanova. Jedna od najboljih i najlepših beogradskih institucija skapava zbog nedostatka interesovanja za nju. Eto zato. Zato što danas može bez teškoća da vam se dogodi, kao meni, da u svojoj grupi od 40 ljudi na fakultetu, samo vas troje je imalo čast da uđe na Kolarac. Ostalih 37 se zgražavalo ili pokušavalo da se seti šta je, ZABOGA, Kolarac. Mene je sramota. Znam da njih nije. Nisu ni to zaslužili.

Ipak, Beogradska filharmonija i sva druga divna mesta u ovom gradu i ovoj zemlji jesu zaslužila da im se pokaže dužno poštovanje. Stoga se samo nadam da tih potlačenih 5% neće odustati od džez koncerta da bi otišli na koktel u Dolini.

A vi ostali, zaista: Hvala vam što ne dolazite! Ne treba ni da dođete.


Alitria Silva – Mala. Riđokosa. Psuje. Tvrdoglava je. Venama joj teku kofein i sladoled, a izdiše nikotin. Želi da penzioniše Anu Vintur. U svom ormanu želi Birkinku, Lagerfeldove kreacije i barem pola ormana Viktorije Bekam. U slobodno vreme kafeniše, izučava klasične nauke i starogrčki jezik, čita, piše poeziju, biva opsednuta Britanijom i pati za Hari Poter sagom. Facebook joj je na latinskom. Sanja da se uda za Gregorija Hausa.